Za razliku od do sada afirmisanih teoretičara multiverzuma, koji pretpostavljaju da su ti drugi, nama nevidljivi kosomosi, odvojeni od našeg kosmosa, ja verujem da nisu, te da se kosmosi „dinamično prožimaju“ jedan kroz drugi! Pošto je dinamično prožimanje novi termin, ne samo za tebe Teofile, već i za sve moje savremenike koji se upustiše u čitanje ove naše prepiske, moraću da ga objasnim. Za to ću upotrebiti jedno vrlo prizemno poređenje. Dinamično prožimanje je nešto slično ključanju vode u džezvi!
„Zašto baš u džezvi, a ne i u običnom loncu?“ Upitala me je jedna prijateljica.
Pre nego i tebi kažem šta sam joj odgovorio, moraću da ti objasnim šta je to „džezva“! I to ne samo tebi, već i svim onim čitaocima koji nisu imali sreću da žive u ovom delu sveta, koji je nekoliko stotina godina bio pod turskom okupacijom. Džezva je deo kuhinjskog posuđa specijalno oblikovanom da se u njemu kuva kafa! Džezva je lonac koničnog oblika čije dno je daleko šire od „usta“. Zahvaljujući baš takvom obliku, veći deo lonca se izlaže izvoru toplote, dok se „ključ“ usmerava ka suženom vrhu. Na taj način ključanje u džezvi je daleko intenzivniji proces od ključanja u običnom loncu. Iz običnog lonca mehuri pare idu paralelno ka površini vode, dok se u džezvi „prožimaju“ kako bi se ključanje „zgusnulo“ i doprinelo bogatijem ukusu kafe. To je bila i suština odgovora onoj mojoj gore-pomenutoj prijateljici. Eto, ja tako zamišljam multiverzum! A ovaj naš kosmos kao jedan od onih mehurića koji se rasplinu, tek što su se stvorili!
Ili, hajde ovako: Teofile, siguran sam da si još kao klinac imao prilike da vidiš vojnu muziku rimskog garnizona kako maršira ulicama Antiohije. Nas su barem učili u školi da su Rimljani imali običaj da marširaju ulicama okupiranih gradova uz užasnu larmu koju su pravile njihove bucine, timpani, rogovi, zvona i tube. E sada zamisli da antiohijskim ulicama maršira nekoliko stotina vojnih orkestara u isto vreme. I da svaki orkestar ide nekim svojim pravcem; a da svaki svirač sve vreme skače, pravi piruete i premeće se preko glave. Neki orkestri idu uzbrdo, neki nizbrdo; neki sa istoka na zapad, a neki u suprotnom pravcu. Neki sa severa na jug, neki sa juga na sever, a ostali po skelema podugnutim iznad ulica, ili kroz kanale za koje nisi ni znao da postoje. I svi oni, onako razigrani se sureću, ali se ipak ne sudaraju! Jer svaki taj orkestar ide kroz onaj prostor koji je samo njemu dostupan. Probijaju se oni i provlače kroz sve one druge muzičare kao da nisu stvarni, nego duhovi u magli! A povrh svega, niti oni mogu da vide jedni druge, niti da čuju; a svaki orkestar svira neku svoju, drugačiju muziku! Pa tako satima, danima, decenijama - za vjeki vjekov!
E vidiš tako bi izgledao multiverzum da ga je moguće videti.
Da su tvorci hipoteze o „multiverzumu“, Maks Tegmark (Max Erik Tegmark, rođen 1967. godine) i Brajan Grin (Brian Randolph Greene, rođen četiri godine ranije), i svi ostali koje ne pomenuh, imali prilike da uživaju u kuvanju jutarnje kafe, ili da su kao klinci trčali za vojnom muzikom, možda bi i njihove pretpostavke bile tačnije.
Nažalost, oni su multiverzum zamislili kao grozd, ili kao sunđer, odnosno kao niz međusobno razgraničenih prostora, a ne kao „uzavrelo prožimanje“ u kojem naš kosmos igra samo jednu podjednako beznačajnu ulogu kao i svi ostali kosmosi.
Naša čula i onaj deo mozga koji smo u stanju da koristimo prihvataju samo onu realnost koja ima svoju dužinu, svoju širinu, svoju visinu i vreme koje je merljivo po našim ljudskim standardima. Sve ono ostalo (što naslućujemo da postoji, bilo da je to neki bog, ili multiverzum) nije u dometu naših čula i našeg standardnog rasuđivanja. To ostalo, koegzistira sa našim prostorom, ali nije naš prostor, niti se može meriti onim aršinima koje smo usvojili za merenje našeg prostora. Čak i oni delovi tih drugih prostora koji se „dinamično prožimaju“ sa našim prostorom ostaju uglavnom van nas, jer pripadaju dimenzijama nekog drugog kosmosa.
U skladu sa našim perceptivnim mogućnostima, mi doživljavamo ovaj naš, domaći, kosmos kao prostor zarobljen u granicama četiri dimenzije. Ipak, taj naš kosmos nije onakav kakvim ga mi na osnovu naših čula doživljavamo i kako ga, oslanjajući se na svoju skromnu inteligenciju, poimamo. On postoji u konstatnoj interakciji sa drugim kosmosima koji nastaju, nestaju i pretapaju se jedan u drugi kao oni, gore pomenuti, mehurići ključale vode, u onoj, sada već poslovičnoj, džezvi za kafu. Ono što je najbitnije u mojim pretpostavkama je, da svaki privremeni kosmos ima svoje, sopstvene dimenzije koje se menjaju zavisno od faze razvoja u kojoj se svaki pojedinačni kosmos nalazi.
Najznačajnije pitanje koje se sada postavlja je: da li je multiverzum zbir prostora koje osvajaju pojedinačni kosmosi, ili je nešto drugo?
Iako je odgovor na ovo pitanje bitan za razumevanje multiverzuma, nisam siguran da ću uspeti da ga prevedem u dovoljno razumljive rečenice. (To je valjda ilustracija onoga što sam pomenuo još na prvoj stranici - da većina ljudi mogu mnogo toga da naslute, ali da nisu u stanju da svoje „viđenje“ prenesu u razuman govor.)
Ipak da pokušam! Multiverzum ne može da bude zbir prostora iz dva razloga: prvo, zato što se kosmosi prožimaju, pa samim tim imaju fluidne granice; i drugo, zato što svaki kosmos gradi svoje sopstvene dimenzije koje nisu podudarne sa dimenzijama ostalih kosmosa i koje se ne mogu sabirati. Po svoj prilici, izgleda da je ona moja imaginarna džezva, u kojoj sveki mehur ima sopstvenz stvarnost, neka vrsta „neprostora“ bez sopstvene dužine, širine i visine; i koji postoji van vremena.
Moram da priznam da je ipak bilo lakše prihvatiti boga i poverovati u sve one napore koje je bog uložio da bi odvojio nebo od zemlje (itd), nego zamisliti da u „neprostoru“ koegzistiraju i međusobno se prožimaju bezbrojni prostori od kojih svaki ima svoje dimenzije i svoj vek trajanja. (To je odličan primer kako je lakše poverovati u lepo sročenu glupost, nego objasniti suštinu prirode onakvom kakva ona jeste.)
Nepodudarnost dimenzija pojedinačnih kosmosa je razlog zbog kojeg mi nismo u stanju da percipiramo da se baš ovog istog, „našeg“ trenutka prožimamo sa nekim drugim kosmosom. To međutim, ne isključuje mogućmost da se, u nekom datom trenutku, dimenzije našeg kosmosa privremeno poklope sa dimenzijama nekog drugog kosmosa i da smo tada u stanju da doživljavamo i ono što se dešava van ovog našeg, domaćeg prostora!

Tu ne mislim na duše naših dragih pokojnika, već na jedan fenomen koji je prvi uočio Albert Ajnštajn (Albert Einstein, 1879 – 1955) i nazvao ga „spooky action at a distance“, što bih ja preveo sa „utvarskim delovanjem da daljinu“.
Pošto se taj fenomen odlično uklapa u moje shvatanje multiverzuma, pokušaću da ga iskoristim za dodatno objašnjenje onoga što se dešava tokom dinamičnog prožimanja.
Od kako je nedavno nauka dostigla tehničke mogućnosti da se bavi subatomskim česticama, uočene su neobjašnjive pojave koje nas navode da četiri dimenzije našeg kosmosa nisu granica realnosti. Čudna igra tih najsitnijih čestica koje su na granici između materije i energije nije se mogla objasniti klasičnom fizikom, pa je tako, moj Teofile, došlo do stvaranja čitave nove nauke, takozvane „kvantne mehanike“. Istraživanjem fenomena koji se pojavljuju u tom posebnom svetu, uočeno je da te čestice imaju sposobnost da nestaju, pa da se ponovo pojavljuju na fizički udaljenim mestima i to ne samo kao jedna čestica, već i kao više njih!
Znaš Teofile, to ti je slično kao ono kada vidiš komarca, a odjednom tog komarca više nema tamo gde je bio već se odjednom stvori na nekom drugom mestu. I to ne jedan nego dva! E vidiš, to je bilo samo poređenje, ali ne i ono što se u stvarnosti dešava. Komarci ne nestaju, oni su samo brži od tvoje percepcije; medjutim, te male čestice, barem kako su naučnici utvrdili, stvarno nestaju. I ne samo da nestaju, već se umnožavaju!
Kao što rekoh, pomenuti gospodin Ajnštajn je tu pojavu primetio i imenovao, ali nije umeo da je objasni.
Pošto nisam naučnik i nisam prinuđen da robujem naučnoj logici, ja ću se usuditi da pretpostavim da to „utvarsko delovanje na daljinu“ nije ništa drugo, već posledica (bolje da kažem dokaz) dinamičnog prožimanja! Po mojem mišljenju, pojedinačni kosmosi, ne samo da s preklapaju, već najverovatnije da imaju fluidne granice, te da je između njih moguća komunikacija i razmena materije i energije.
Kako ja zamišljam, to identično ponašanje dve, ili više čestica koje su tobože fizički udaljene jedna od druge, je privid, jer se u stvari radi o jednoj istoj čestici koja se našla u nekom drugom prostoru u trenutku kada se taj drugi prostor prožimao sa ovim našim prostorom i kada nam je moguće da prodremo u dimenzije tog drugog prostora. Ne samo da je dinamično prožimanje plauzibilno objašnjenje, već je i dokaz da postoje „portali“ između dva kosmosa i kroz koje čestice (koje su na granici između materije i energije) mogu da prolaze, odnosno da simultano postoje u dva različita prostora!
Većina autoriteta objašnjava postojanje portala takozvanom „teorijom struna“ (string theory) i zakrivljenošću prostora i vremena. Ta teorija sugeriše mogućnost postojanja kratica u kosmosu, takozvanih „crvotočina“ (wormholes) kroz koje delovi istog kosmosa mogu da komuniciraju.
Međutim, mojom pretpostavkom da kosmosi nisu odvojeni jedan od drugog već da se prožimaju, teorija o zakrivljenosti kosmosa postaje nepotrebna.
Za mene je logičnije da se postojanje kratica objasni prisutvom nekog drugog prostora! Ako već dopuštamo mogućnost ekspres komunikacije između udaljenih delova kosmosa, zašto tu komunikaciju ne zamislimo kao privremni izlazak iz našeg kosmosa u neki drugi kosmos koji se trenutno prožima sa ovim našim, pa zatim mogućnost ponovnog povratka u naš kosmos na nekom sasvim drugom mestu. To je naravno u domenu naučne fantastike, pa te Teofile neću više zamarati sa time. Moraćemo da sačekamo još koju deceniju dok nas nauka ne stigne.
+ + +
Skoro nepobitno je dokazano da je ovaj naš kosmos nastao u trenutku koji naučnici nazivaju „veliki prasak“. Šta je bilo pre velikog praska nisu nam objasnili. A neće ni morati, ako se dokaže da je moj Princip nepredvidljivosti tačan!
Takođe postoji vrlo plauzibilna pretpostavka da će se postojanje kosmosa završiti aktom „velikog sažimanja“ koje bi trebalo da bude nešto kao kada bi film o velikom prasku pustili unazad. Tu pretpostavku je prvi formulisao jedan od najvećih naučnika svih vremena, gospodin Stiven Hoking (Stephen William Hawking, rođen 1942. godine), čovek koji mi je intelektualni uzor i inspirator. (On je tek jedan iz čitave plejade neverovatno maštovitih ljudi koji naseljavaju ona maglovita ostrva, daleko iza Herkulovih Stubova sa kojih se u tvoje vreme od tamošnjih urođenika kupovao kalaj. Teofile, kasnije ćeš se uveriti koliko je neugodna klima tih ostrva uticala da se tamo rađaju najznačajniji umovi savremenog sveta.)
Tokom izučavanja magnetskih nedoslednosti koje se pojavljuju prilikom „rađanja“ novih zvezda, takozvanih „supernova“, Stiven je uočio da se supernova rađa iz nečega što je nazvao „crna rupa“ koja je nastala „umiranjem“ nekog nebeskog tela koje je prošlo kroz fazu sažimanja. Pokušaću da na najprostiji način prepričam kako se to dešava.
Sažimanje je proces kada ukupan materijal (i materija i energija) od koje je prethodna zvezda bila sazdana izgubi energiju kojom je pothranjivala svoje postojanje. Gravitacija, odnosno uzajamno privlačenje materijalnih ćestica postaje jače od zbira ostalih energija i zvezda se postepeno zgušnjava, dok ne postane tako gusta i krcata gravitacijom, da čak ni svetlost više ne može da se otkači od te super-guste materije. To super-gusto jezgro naučnici su nazvali „singularitet“. U određenom trenutku (naučnici nisu objasnili u kom), dolazi do nestabilnosti i singularitet eksplodira i pretvori se u novu zvezdu. To mu dođe nešto kao ono BANG iz „velikog praska“.
A ono sažimanje koje je prethodilo tome BANG je nešto slično kao „veliko sažimanje“ u džepnom izdanju.

Vidiš Teofile, ja mislim da u toj teoriji nešto nedostaje. Nedostaje dovoljno ubedljiv povod da singularitet napravi BANG!
Pokušaću da nađem odgovor, ali moramo da idemo korak po korak da bi sagledali kako i zašto dilazi do neravnoteže.
Čim je naš kosmos napravio ono veliko „BUM!“, počeo je da se širi i da stvara svoj prostor i svoje vreme. Po onim aršinima kojima mi merimo vreme, to se dogodilo pre više od 14 milijardi godina. Oslanjajući se na zakone fizike, naučnici su očekivali da će jednog trenutka taj kosmos da prestane sa osvajanjem prostora, te da će početi lagano da se urušava, sve dok samog sebe potpuno ne pojede i pretvori se u tačku koja će opet eksplodirati i iz koje će nastati neki novi budući kosmos.
Međutim, to nije tako! Kosmos se ne ponaša onako kako se to od njega očekuje! Uočena su dva absurda koji odudaraju od svega onoga što nas fizika uči.
Prvi apsurd: Naučnici su zaključili da su se neposredno posle „velikog praska“ one subatomske čestice iz kojih će se stvoriti kosmos zaletele u do tada još „nepostojeći prostor“ brzinom koja je bila veća od brzine svetlosti. Naučnici međutim, nisu objasnili kakva je priroda tog još „nepostojećeg prostora“ koji subatomske čestice osvajaju. Po meni, taj „nepostojeći prostor“ nije nepostojeći, već postojeći, ali u nekom drugom, paralelnom kosmosu koji ima svoje sopstvene dimenzije! Po onme kako ja naslućujem, događajem „velikog praska“ novonastali kosmos počinje da krade svoj prostor od onih kosmosa koji su se tu zatekli.
Drugi apsurd: Umesto da se širenje ovog našeg, vidljivog kosmosa postepeno usporava da bi se u jednom trenutku potpuno zaustavilo, a zatim krenulo u sažimanje (što bi bilo u skladu sa zakonima fizike), svi delovi kosmosa, sve one milijarde galaksija, nastavljaju da se kreću i udaljavaju se sve brže jedna od druge. Njihovo ubrzavanje je toliko veliko da (ako se nastavi) uskoro će prestići brzinu svetlosti i izići, ne samo iz našeg vidokruga, već i iz svih zakona fizike! Te galaksije će izaći iz ovog prostora koji mi doživljavamo kao naš, domaći, vidljivi kosmos i preseliti se u neki drugi kosmos! Teofile, molim te zapamti ovu formulaciju o „napuštanju ovog našeg domaćeg kosmosa“ kao vrlo značajnu, jer ću ja na osnovu te formulacije izneti svoju tezu koja će možda bitno uticati na sva buduća poimanja i razmišljanja vezana za ukupno postojanje.
Evo o čemu se radi:
To sažimanje ne samo da je dislocirano u odnosu na stvoreni prostor i da se dešava se van njega, već u tom sažimanju ne učestvije samo materijal jednog kosmosa koji se raspršava, već i delova nekih drugih kosmosa koji se takođe rasprskavaju.
Da nema dislokacije, „velikog sažimanja“ i da nema mešanja sa materijalom nekog drugog kosmosa, svaki novorođeni kosmos bi bio klon prethodnog kosmosa i priroda ne bi mogla da bude dosledna svom ukupnom ponašanju da se stalno menja, pa bi i samo postojanje multiverzuma bilo bespredmetno. Mešanjem materijala onih kosmosa čiji delovi kolbiraju zajedno, obogaćuje se materijal budućeg kosmosa kao što se i mešanjem gena oca i majke stvara nova jedinka. Priroda ima svoje cikluse, ali nijedno ciklično ponavljanje nije identično prethodnom, jer je u međuvremnu obogaćeno uticajem onih činilaca koji nisu bili prisutni u prethodnom ciklusu.
(Verovatno da se nešto slišno dešava i prilikom kolabiranja zvezda i stvaranja crnih rupa. Usuđujem se da pretpostavim da i tada, pre nego dođe do eksplozije supernove, sigurno dolazi do mešanja nekih uljeza koji doprinose stvaranju neravnoteže koja je neophodna za stvaranje nove zvezde.)
Teofile, ovo je možda najznačajnija misao do koje sam došao. Pored nematerijalne komponente ukupnog postojanja, o čemu ću ti pisati u sledećoj poslnici, hipoteza o „dislokaciji“ velikog sažimanja je najznačajnija postavka Principa nepredvidljivosti.
Naučnici su „protiv-zakonito“ ponašanje kosmosa pomenuto u „drugom absurdu“ pokušali da objasne postojanjem „tamne materije“ i „tamne energije“ koje deluju jače od zbira uzajamnih sila gravitacija, tako da je međusobno odbijanje nebeskih tela veće od sile privlačenja.
Međutim, nisu uspeli da objasne gde sve one gakaksije odoše i kako može da dođe do „velikog sažimanja“ kada su one pre vremena nestale iz našeg vidljivog prostora!
Prvi koji je došao do takvog (pogrešnog) zaključka bio je Britanski naučnik Pol Dirak (Paul Adrien Maurice Dirac 1902 -1984) je verovatno jedan od najgenijalnijih naučnika svih vremena. On je već u svojoj trideset i prvoj godini dobio Nobelovu nagradu za fiziku. Na osnovu njegovih matematičkih postavki, naučnici su kasnije izračunali da „tamna materija“ predstavlja 26,8% svega što postoji, a zajedno sa „tamnom energijom“ čitavih 95,1% svega što postoji u kosmosu. Nemam sumnje da je njihova matematika vrlo precizna, ali ne i njihovo objašnjenje. Ja sam apsolutno uveren da su svi ti naučnici tražili istinu na pogrešnom mestu, pa su tako došli do pogrešnog zaključka!
Takva precizna računica i takav način razmišljanja me neodoljivo podseća na nekadašnju teoriju o postojanju „flogistona“. Sa velikim zadovoljstvom ću ti ispričati tu teoriju, kao odličnu ilustraciju kako ljudi, kada nešto pogrešno uobraze, nemaju snage da se vekovima od te uobrazilje otkače. Sve do trenutka dok nije otkriveno da kiseonik ima težinu, te da je gorenje u stvari proces oksidacije, naučnici su objašnjavali povećanu težinu sagorele materije postojanjem tajanstvenog flogistona koji ima negativnu težinu i koji izlaskom iz materije koja sagoreva čini ostatke sagorevanja teže od materije pre sagorevanja!
Po meni, postojanje „tamne energije“ je slična zabluda kao što je nekada bio flogiston. „Tamna materija“ možda i postoji, ali „tamna energija“ je isključivo proizvod ljudske intelektualne nemoći. Naučnici XVII i XVIII veka su isto tako precizno izračunavali koliko flogistona se nalazi u kojoj materiji i sve to dokumentovali naučnim radovima. (Znaš, Teofile, matemarika je čudna veština. Matematikom se može sve dokazati!) Isto tako, objašnjenje da postoji „tamna energija“ koja deluje u našem kosmosu nije nikakvo objašnjenje. Umesto „tamne energije“ mogli su da upotrebe i boga kao objašnjenje, pa da budu isto toliko ubedljivi. Za mene je verovanje u postojanje „crne energije“ poraz intelekta i priznanje da još uvek nismo u stanju da se oslobodimo zabluda koje su nam nametnute mitovima nasleđenim iz prošlosti! Zato ću sada, moj Teofile, da iznesem moju pretpostavku kako kosmos funkcioše bez pomoći matematičkih jednačina; bez pomoći bogova; i u kojoj nema ni flogistona, ni „crne energije“!
Kako bih bio u stanju da donesem zaključak kojim ću objasniti ona dva, gore pomenuta absurda, moraću prvo da ti objasnim jedan nepobitni i empirijski dokazani fenomen iz domena fizike. Tiče se sile gravitacije. Da bi se pobedila sila gravitacije ove naše planete potrebno je da se neki predmet zavrljači brzinom većom od 11,2 km u sekundi. Da bi ti bilo jasno koliko je to velika brzina, predložiću ti jedno poređenje. Iziđeš ti na obalu Sredozemnog mora, tu blizu tvoje kuće u Antiohiji, pa zavrljačiš kamen prema pučini. E, ako taj kamen ima početnu brzinu od 11,2 km u sekundi, on će razbiti o glavu nekog nedužnog Egipćanina, čak u Aleksandiji, u Egiptu, dok ti izbrojiš do 20! (Verovatno bi pre toga izgoreo od silnog trenja sa vazduhom, ali to ne umanjuje snagu poređenja!)
Tako, ako predmet bačen prema Mesecu nema tu brzinu kojom će kompenzirati silu zemljine teže, on će se uvek vraćati na zemlju. Ali zato, predmet bačen prema Mesecu brzinom većom od 11,2 km u sekundi, neće se vratiti na zemlju, već će stići do Meseca.
Kada razmišljam o tome, meni se nameće slika kako se neko igra sa jojoom. Sila gravitacije je nešto kao elastičnost tog lastiža. (Teofile, znam da ne znaš šta je jojo. Ali da ne bih ostale čitaoce zamajavao, objasniću ti to kada se nađemo.) Slično kao i sa kamenom bačenim na Mesec, ako neko baci jojo većom snagom nego što lastiš može da izdrži, jojo će se otkinuti i neće ti se vratiti u ruku.
Da se sada vratimo na predmet koji smo bacili prema Mesecu. I pored te užasne početne brzine, taj predmet neće putovati sve vreme istom brzinom. Kako se taj predmet udaljava od Zemlje, njegova brzina će opadati da bi u jednoj tački taj predmet došao skoro u stanje mirovanja.
Ali u toj tački, njega će preuzeti gravitacija Meseca. U tada on počinje da „pada“ na Mesec i sve više ubrzava.
Verovatno da se po istom principu ponašaju i čitavi, pojedinačni kosmosi. Ubrzavanje koje sada primećujemo na periferiji našeg kosmosa je u stvari početak urušavanja dela našeg kosmosa koje je neki drugi kosmos privukao svojom sopstvenom gravitacijom. Čitave galaksije se ponašaju kao jojo koji se otkinuo, i svaka se urušava u neki od paralelnih kosmosa koji na nju deluju svojom gravitacijom.
To je najverovatnije ne samo rešenje absurda broj dva, već i dokaz da kao posledica „dinamičnog prožimanja“ dolazi do dislociranog „velikog sažimanja“.
Čudi me da do sada niko drugi nije došao do istog zaključka!