Iako su svi dobro znali da je Baka Sofija za života puno puta pominjala da želi što skromniju sahranu, porodica nije smela da joj tu želju usliši. Bez obzira da li ste sirotinja ili bogataši, ako ste Ganac (sa izuzetkom Muslimana), vaša sahrana mora da bude veličanstvena.
Može se slobodno reći da je sahrana najvažniji trenutak bilo čijeg života!
Baka Sofijina sahrana je trajala dva dana. U petak popodne dovezli su njeno zamrznuto telo kući iz mrtvačnice u, samo za tu svrhu, preuređenim ambulantnim kolima. Moram da pomenem da kada u Gani čujete zavijanje sirena neke ambulante, to ne znači da se nekom ukazuje hitna pomoć. To znači da se nečiji leš vozi kući! Ako ste bolesni, ili povređeni ili su vam počeli porodiljski bolovi, vozićete se taksijem (ako za to imate para!). Tek od nedavno su neke privatne bolnice uvele službu hitne pomoći, ali uglavnom još uvek prednost u saobraćaju imaju leševi!
Sve zgrade u dvorištu, uključujući i gazdaričinu kuću, bile su sveže okrečene o trošku Bakine porodice. Ulaz u Junisinu sobicu i hol bio je ukrašen cvećem i ornamentima od papira. Unutra, na sredini hola bio je kovčeg sa Bakinim telom. Znajući za maštovite oblike mrtvačkih sanduka u Gani, ni žena ni ja nismo bili preterano iznenađeni da je Bakin sanduk bio napravljen u obliku ogromne kutije Beograd sardina. Čak je i natpis Fabrika ribljih konzervi Mirna - Rovinj bio na svom mestu! Običaj je da se pokojnik sahranjuje u sanduku koji predstavlja nešto što mu je u životu bilo važno. Taksista će imati mrtvački sanduk u obliku svog taksi vozila; ribar će završiti u trbuhu neke ogromne ribe, ili u minijaturnom ribarskom čamcu. Sanduci u obliku aviona su najpopularniji, ali oni nisu rezervisani samo za pilote već i za sve one koji su bili ponosni što su putovali avionom.
Najčuvenija radionica maštovitih mrtvačkih sanduka se nalazi u Nungvi, predgrađu Akre, koja je od nedavno, samo zbog toga, postala obavezna turistička destinacija!
Baka Sofija je bila udobno smeštena u svoj Sardine Beograd – mrtvački sanduk i izgledala je baš kako sam je zamišljao da je bila u najboljim godinama. Njene bore su bile ispeglane, a kosa izfrizirana kao da je trebalo da ide na neku tuđu sahranu, a ne na svoju. Stručnjaci za balsamovanje su u velikoj tražnji u Gani i može im se čestitati na veštini.
Naša ulica je bila zatvorena za saobraćaj. Cirade su bile podignute, barem hiljadu stolica je doneto, a glasnogovornici veličine ormana su bili postavljeni na strateške tačke. Celo dvorište je bilo pokriveno ciradama; a mnogo udobnije stolice su bile tako postavljene da gledaju na verandu gde je pokojna Sofija provela svoje poslednje dane. Tu su sedeli ožalošćena porodica i najvažniji gosti. Skoro svi su bili obučeni u tradicionalnu nošnju. To znači da su bili umotani u velike komade brokata ili kentea. Po pravilu, odeća za sahranu je braon, indigo ili tamno crvena. Žene su imale maštovite turbane napravljene od istog materijala. Celo dvorište se osećalo na naftalin.
I moja žena i ja smo smrdeli na naftalin. Ona je obukla njenu crnu haljinu dugačkih rukava, a ja moje listersko odelo boje ćumura koje je bilo van upotrebe barem deset godina.
Muzika je bila tako glasna da su se reči našeg saučešća porodici potpuno izgubile. Pre nego što smo bili odvedeni do naših stolica, dali su nam brošuru u kojoj su bili svi detalji sahrane kao i tekstovi crkvenih pesama koje će biti izvođene. Na naslovnoj stranici bila je fotografija – Baka Sofije iz najboljih dana. Na sledećim stranicama bile su slike porodice, njena biografija i besede koje su napisali članovi porodice i najbliži prijatelji. Pored reči crkvenih pesama nalazio se i tekst onih delova Hendlovog Mesije koji će biti izvedeni sledećeg dana pre nego će njeno telo biti odneto na mesto pokoja.
Čim smo seli doneta su nam osvežavajuća pića. Čitavo jato devojčica iz komšiluka su bile angažovane da služe za vreme sahrane. Sve su bile obučene u identične haljine u kombinaciji braon i bele boje sa velikim fotografijama Baka Sofije oko kojih je bio venac reči koje nisam uspeo da protumačim. Opazio sam i Ađou, ali nije nas ona poslužila. Njamiće, njena suparnica je bila brža! Oslanjajući se na gestikulaciju i jezik ruku ne bih li prevario čitavu lavinu zvukova, obećao sam da ćemo obavezno doći i sledećeg dana. Njamiće je išla ispred nas da nam krči put kroz masu koja je igrala. Proveli smo tamo oko jedan sat.
Dok smo se izvlačili iz gužve, među važnim gostima sam primetio jedno lice koje mi se učinilo poznatim. Uzaludno sam se trudio da se setim odakle mi je to uvaženo lice znano, međutim način kako je taj čovek bio obučen potpuno me je zbunio. Imao je obrijanu glavu i nosio je širok haljetak sačinjen od bogato ukrašenog brokata. Mora da je i on mene prepoznao jer je okrenuo glavu kao da me nije video. Čim smo se izvukli iz muzike, upitao sam Njamiće ko je on.
“To je Prorok Jezikilj, osnivač i glavni nadzornik Crkve svetog groba Afrike i Amerike. Većina nas, iz ovog kraja idemo u njegovu scrkvu. On je veliki pevač, a njegove reči su pune slasti! Hoćete li i vi da nam se pridružite? Sigurno bi vam se svidela njegova muzika.”
I tada, tog istog trenutka, sinulo mi je u glavi – i uspeo sam da ga se setim! Prorok Jezikilj nije bio niko drugi nego moj nekadašnji sused sa Korle Gona, rezbar Hasan! (Međutim, njega ću vam detaljno predstaviti nešto kasnije, jer je priča prilično dugačka.)
Te noći, iako je naš stan bio barem trista metara udaljen od sahrane, jedva da smo uspeli da sklopimo oči. Muzika je bila ubistvena. Vejk-kiping je obavezan deo sahrane, a glasna muzika je obavezan elemenat vejk-kipinga. Moram da napomenem da izraz vejk-kiping (wake-keeping) nije još ušao u Oksfordski rečnik engleskog jezika. Reč koju taj rečnik priznaje je bdenje (vigil). Vejk-kiping je događaj koji traje celu noć i kojem prisutvuju porodica, prijatelji, susedi i ostali dobronamerni.
U subotu smo, kako običaji zahtevaju, još jednom posetili Baka Sofiju. Priložili smo nešto novca što je odmah bilo objavljeno preko razglasa! Čak smo dobili i zvaničnu potvrdu za našu donaciju. Muzika koju su puštali bila je mešavina poslednjih hitova i crkvene muzike. Kulminacija je bila kada je hor anglikanske crkve zapevao najavljene delove iz Hendlovog Mesije. Bez obzira na mali broj izvođača, moram da priznam da je izvođenje bilo izvanredno. Hor je imao oko dvadeset članova, a orkestar su sačinjavali samo jedan dečak koji je svirao električne orgulje, jedan violinista, inače Nemac mršav k'o smrt, koji se nastanio u Gani, i jedna devojka koja je svirala trubu. Bilo je primetno da su svi prisutni prosto upijali zvuke te božanske muzike. Ali kada je hor krenuo sa odlomkom „Sa čovekom došla je i smrt“, moja mala prijateljica Ađoa, ophrvana tugom i lepotom muzike briznula je u plač. I mnogi drugi su plakali. Nema ničeg snažnijeg od muzike da probudi ljudsku duhovnost.
Tada, odjednom, dok je solista, jedan korpulentan gospodin sa izvanrednim glasom, praćen zvukovima trube otpočeo „I truba će jeknuti“, neki ljudi obučeni u crno i sa belim rukavicama na rukama su se stvorili niotkuda, zgrabili su mrtvački sanduk i odneli ga. Baka Sofiju su spakovali u Mercedesovu prikolicu koja služi kao mrtvačka kola i odneli je zauvek.
Ožalošćena porodica i većina koja je saosećala sa njima, utovarili su se u iznajmljene autobuse i otišli na groblje. Oni drugi, uglavnom mladi, ostali su u dvorištu i raspalili igranku. Igranka je trajala do duboko u noć.
Sledećeg dana, pošto je bila nedelja, došla nam je Ađoa u njenu redovnu posetu. Iz prve sam primetio da nije baš u najboljem raspoloženju. Prvo sam pomislio da je to posledica sahrane, dok nisam shvatio da je bila ljuta – i to na mene! Bio sam siguran da je razlog za njenu ljutnju bio što sam u petak daširao malko-malko njenu suparnicu kada je donela pića za mene i moju ženu. Kako sam odmah saznao, razlog je bio mnogo dublji i ozbiljniji.
“Nikad mi nisi pustio onu muziku koju su juče pravili! A sigurna sam da je imaš u tvojoj mašini!“
Tog dana umesto našeg uobičajenog Mocarta morao sam da joj pustim Hendla. Kada smo došli do „Vredno je to jagnje koje je zaklano“, suze su joj ekspolirale iz očiju. Jecala je dok nije dah izgubila salomljena osećanjima. Kada ju je najzad moja žena smirila, izjavila je da je odlučila da neće više ići na službu božiju u crkvu Proroka Jezikilja; od sada će postati član anglikanske crkve.
Bolja je muzika, a muzika je najbrži put do Boga!
*
Vera u Boga i način na koji mi tu veru iskazujemo je vrlo osetljiv teren u kojem racionalna analiza nije poželjna. Takva osetljivost je sasvim razumljiva. Naša religijska verovanja i privrženosti različitim crkvama, zasnivaju se isključivo na našoj duhovnosti i tradiciji, a imaju malo zajedničkog sa racionalnim mišljenjem!
Religije imaju dva lica.
Religije nam nude olakšanje, religije nam nude izbor puta kako da živimo u miru; religije nas uče razlici između dobra i zla. Religije su najznačajniji elemenat našeg uzvišenog položaja u poređenju sa rođacima iz životinjskog carstva. Da nemamo taj dar da vidimo dalje od vidljivog, pa čak i dublje od zdravog razuma, ne bismo bili ništa bolji od domaćih životinja!
S druge strane, religije nam truju dušu, jer nas čine isključivim; (ono: samo moj bog je pravi bog), pa su zato u isto vreme, i najveći generator zla! Ljudi tvrde da su religijske svađe do sada bile najveći uzrok nasilne smrtnosti u našoj biološkoj vrsti.
Izvinjavam se mojim ganskim prijateljima što ću im sada grubo umarširati u tu sferu intime. Ali ispustiti crkve iz prikazivanja Gane jednako bi bilo kao zidati kuću koja nema vrata. Duhovni život i religijska praksa su u svakom društvu od dominantne važnosti kako bi se razumela duša tog društva.
Religije ne bi mogle da prežive bez specijalizovanih organizacija čiji je zadatak da nas sačuvaju kako ne bismo pali u zamku neke drugačije duhovnosti, odlutali u neka tuđa verovanja i „pošli putem zla“! Te specijalizovane agencije su crkve. Moć crkava se bazira na našem verovanju da su one sposobne da nam obezbede podršku snaga jačih od prirode. A crkve su uspele da nas ubede da ćemo tu pomoć dobiti jedino ako sledimo određene postupke i ispunimo tražene uslove.
Danas se moć crkava zadržala samo u onim evropskim zemljama u kojima je narod suluđen bespućem u koje ga je uterala pogubna politika onih demagoga koji se trude da zadovolje svoju gramzivost, a zaboravljaju šta zapravo narod od njih očekuje. U Gani je to nešto drugačije. Crkve imaju ogroman uticaj, ali na sreću, još nisu unele agresivnost među ljude.
Religijska tolerancija u Gani je verovatno posledica činjenice da tek nekih 30% Ganaca pripadaju velikim Crkvama koje imaju hiljadugodišnju prošlost međusobnih krvavih sukoba! Ostatak stanovništva, svih onih 70%, okuplja se na bogosluženje u raznorazne novostvorene kvazi-hrišćanske crkve. Kažem „kvazi-hrišćanske“, jer se donekle oslanjaju na uvezena hriščanska verovanja, ali su mnogo više pod uticajem autohtonih, afričkih verovanja koja nisu stigla da se formiraju u zaokružene sui-generis religije. U tu kategopriju spadaju razne harizmatične, apostolske i takozvane vidarske i čudodejstvujuće crkve. (Upotrebio sam reč vidarske po starinskoj reči vidati u značenju lečiti. Na engleskom Healing Churches.)
Rudimentarno mnogoboštvo, animizam je obožavanje drveća i kamenja u kojem su se posle smrti naselili duhovi naših predaka. Ono je danas prisutno samo u udaljenim selima i među onima koji su se tek od nedavno naselili po gradovima. Iako je animizam, slično kao i religije, baziran na veri u nepostojeće, ne može se nazvati religijom, već predreligijskim stanjem ljudske duhovnosti.
Ipak, mora se priznati da u pojedinim slučajevima animizam poseduje one elemente koje bi se najverovatnije, da je bilo dovoljno vremena, razvile u pravi religijski sistem. Tu su začeci moralnog kodeksa, kao i razni, vrlo interesantni mitovi o tome kako je svet nastao; a počeli su da se razvijaju i standardni rituali, kao svojevrsno bogosluženje.
Tako razne verzije afričkih autohtonih religija-u-stvaranju imaju svoj sopstveni panteon bogova sa Vrhunskim Bogom koji ima različita plemenska imena. To je Njame, kako Boga zovu među akanskim plemenima, odnosno Mavu kod Evea, dok ga u plemenima Krobo nazivaju Ćaće Mau (Otac Bog). Mnogi zapadnoafrički istraživači religija identifikuju to vrhovno božanstvo sa Jehovom. Animizam nije organizovan u crkve, ali ima svoja svetilišta i sveštenstvo koje je usko povezano sa hijerarhijom plemena. Mora se naglasiti da ti „fetiš“ sveštenici nisu profesionalni popovi. Slično kao što poglavica jednog plemena može da bude zubar u svom privatnom životu, prvosveštenik može da bude knjigovođa!
Rituali koji se koriste u začecima autohtonih afričkih religija su se preneli u harizmatične crkve i nisu ustaljeni, već se improvizuje prema okolnostima. (U sledećoj glavi, kada budemo razgovarali o „crnoj magiji“, imaćemo prilike da se uverimo da je magija izrasla iz animizma kao slepa ulica koja ljude odvaja od morala i negira onakvu duhovnost koja treba da nas izbavi od „lukavago“.)
Iako harizmatične crkve tvrde da sve što čine – čine u ime Isusa Hrista, samo mali broj propoveda Jevanđelja. Najveći broj vrši bogosluženje u čast novca i prosperiteta, a svoju inspiraciju traži u lukavo odabranim citatima iz Starog Zaveta. Mali je broj crkava koje su posvećene razvijanju ljudske duhovnosti u pravcu onih zrelih principa koje je uvelo Hrišćanstvo. Ljubav prema bližnjem, nesebičnost i skrušenost nisu na njihovom dnevnom redu.
Bogosluženje u ovim crkvama najčešće vode beskupulozni, samozvani proroci i apostoli koji zloupotrebljavaju ljudsku potrebu za duhovnošću. Oni osnivaju svoje crkve samo da bi zadovoljili svoje sebične ciljeve. A to su: ili zgrtanje novca, ili osvajanje ženskih srca!
U Gani ima na hiljade raznoraznih harizmatičnih crkava. Sve su one nezavisne i nisu odgovorne nikakvim autoritetima izuzev Bogu (bez obzira ko je i šta je taj njihov Bog). Neke od tih crkava imaju stalno mesto bogosluženja (najčešće su to sklepane daščare), ali ima i takvih koje su smeštene u impresivne zgrade. Neke se opet nalaze bilo gde – gde bi se sveštenik trenutno zatekao: na pijaci, na autobuskoj stanici, ili na plaži. Bogosluženje se sastoji od jedne muzičke predstave sa pevanjem i igranjem koja je ispresecana demonstracijama moći koju je Bog podario svom predstavniku na Zemlji. Centralni i najomiljeniji deo bogosluženja je zastrašujuća propoved! U toj propovedi gospodin popa nabraja sve raznorazne kazne za one koji ostaju gluvi na prorokove reči i ne prilažu dovoljno za crkvu.
I pored prozirnog šarlatanstva, nema sumnje da je uticaj harizmatičnih crkava na stanovništvo Gane postao najuočljiviji aspekt savremenog života. Takođe ne treba imati bilo kakve sumnje da harizmatične crkve imaju daleko dublji uticaj na razvoj Gane nego bilo koja politička stranka.