Kada smo se vratili u Mozer Verdino bili smo premoreni. Srećom, Gordon je stigao, tako da smo mogli odmah na ranu večeru.
„Aleks, kakvo divno iznenađenje!“ Ponovo se uživeo u ulogu profesora Higinsa. „Kakvo čudo da se nađemo usred ove nedođije!“
Za vreme večere bili smo najglasniji u restoranu. Imam utisak da smo nervirali ostale goste. Gordon je pričao kao navijen. Bio je opet onaj stari Gordon: briljantan i prepun znanja. Prava enciklopedija filatelizma. Kada smo završili sa svim onim šniclama i salatama od krompira i maslačka, Dejvid nas je pozvao na piće u njegov apartman.
Sipkajući konjak, Dejvid je rekao: „Gordone, sutra ćeš ti voditi glavnu reč u razgovoru sa Rusima. Aleks i ja ćemo biti zaduženi sa osmejke.“
Bila sam zapanjena! „S kakvim Rusima?“
„Aleks, pobogu, pa sa našim kolegama iz suprotnog tabora.“
„Sa KGB?“
„A s kim drugim? Ne očekuješ valjda da ćemo se sastati sa jatom balerina iz Boljšog teatra? Da je to slučaj, ne bih te vukao da napraviš sav taj grdan put preko Atlantika. Zar ne misliš da bismo Gordon i ja bili dovoljni da ih sredimo? Zar nisam u pravu, Gordone?“
Budući podsekretar, Gordon Fernes se samo smejuljio pun samopouzdanja. Opet me je podsetio na nekog, seksom opterećenog srednje-školca.
„Aleks, nema da brineš!“ Dejvid je nastavio. „Oni su stari poznanici. Sastajemo se barem dva puta godišnje da uskladimo stavove. Da izbegnemo nepotrebne konfrontacije na strateškom planu. Videćeš; to su fini momci.“
Gordon se ubacio: „Svi izuzev profesora. On je stara garda. Tvrd kao koncertni klavir. Međutim, sutra nećemo imati problema. Imajući u vidu sve šta im se dešava kod kuće, nemaju oni više snage u pesnicama. Sem toga; mi smo već odlučili da prekinemo podršku „Uniti“, to su oni angolski patrioti – pod uslovom da oni povuku Kubance iz Angole. To će ih sigurno obradovati. Nestalo im je para da i dalje drže Kubance u Africi. Međutim, da ne bi izgubili na međunarodnom prestižu, ne smeju da ih povuku na sopstvenu inicijativu. Mi ćemo im zato pomoći da se izvuku iz tog živog blata.“
Dejvid je klimnuo glavom da pokaže da se slaže sa Gordonovom konstatacijom. Okrenuo se onda prema meni. „Čujem od Gordona da si provalila ono o paladijumu. Pametna devojčica! Znao sam da ćeš uspeti!“
Ja sam se nasmešila stidljivo.
„E sada,“ Dejvid je nastavio, „ako se onaj tvoj pajtos general Nka-Nko drži svega što je obećao našem Predsedniku, odnosno onoga što smo saznali i iz intervjua za WWV, Rusi će imati razloga da mu daju orden. Sada, ćak i da imaju sav paladijum ovog sveta, ništa ne bi bili u stanju da urade. Nije daleko dan kada ćemo im mi davati pare da nastave sa svojim programom prodora u kosmos. I to u našu korist!“
Kada smo sledećeg jutra ušli u prostranu, baroknu salu za sastanke koja je bila iznajmljena za naše „filatelističke“ svrhe, Rusi su već bili tamo. Njih četvorica. Bili su okupirani razgledanjem kožnih albuma sa raznobojnim poštanskim markama. Dvojica su bili srednjovečni, trbušasti, glatko izbrijani i dostojanstveni; verovatno oficiri visokog ranga. Treći je bio mršav, blago pogrbljeni stariji gospodin, lica strogog kao da je kalvinistički propovednik. Malo dalje, pored prozora, okrenut leđima, stajao je mlađi čovek, mišićave građe. Dok su se Gordon i Dejvid grlili sa svojim starim znancima i ljubili u obraze po slovenskom običaju, taj četvrti tovarišč se okrenuo.
Crte njegovog lica su me pogodile snagom deja vu. Buljila sam, u njega pokušavajući da ga se setim. Da sve bude još čudnije, i on je buljio u mene. Razrogačene oči i otvorena usta!
Lice mu se odjednom ozarilo izrazom prepoznavanja.
„Kako vam je noga?“ upitao je usplahirenim glasom.
Zgromila sam se! Doživela sam šok svog života! Anđeo iz mojih grozničavih snova! Poljski sveštenik! „Pa ovo nije moguće!“ Uspela sam da prevalim preko usta.
Ostali su prekinuli svoj ritual grljenja i ljubljenja i blenuli u nas. Tišina je vriskala u sobi.
„Igore, Igore,“ Stariji od ona dva oficira se najzad oglasio. „Čini mi se da slediš primer onog imperijalističkog agenta, Džejmsa Bonda. Održavaš, ako smem da kažem, srdačne odnose sa opozicijom! I to naravno, ako je opozicija tako lepa osoba suprotnog pola.“
Sada su se svi smejali. Naravno, Gordon je bio najglasniji. „Igore, mangupčino, gde si upoznao biser naše službe? Našu najdražu gospođicu Kovalski?“
„Znači, pravo ime je Kovalski.“ Igor je vrteo glavom u čudu. „Sve vreme sam imao neki podsvesni nagoveštaj da vam je ono ime Robin Golem bilo lažno! Iako ste bili u visokoj groznici – ostajali ste dosledni! Gordone, veruj mi, gospođica Kovalski je fantastično obučena! Ako imate još ovakvih, uskoro ćete nas tući na svim frontovima.“ Gledajući me pravo u oči, dodao je: „Međutim, nisam mogao ni da naslutim da ste tako velika zverka!“
Gordon je glumio razdraganost. „Pretpostavljam da ste se sreli tamo negde u onoj nedođiji. Igore, hajde sada priznaj koja je bila tvoja maska?“
„Pa to je onaj poljski sveštenik kojeg sam pomenula u svom izveštaju.“
„Igore, nadam se da nisi iskoristio priliku ... mislim, gospođica Kovalski je tako privlačna mlada osoba; a imajući u vidu tvoju reputaciju ...“
„Ne, ne, tovarišč general! Uostalom to je tehnički bilo neizvodljivo. Bila je napola mrtva. Ja naravno uvek mogu da to nadoknadim!“
„Vidi, vidi mačora!“ Dejvid se pobunio. „Nemoj to ni slučajno da ti padne na pamet!“ Onako majušan i kočoperan izazvao je još jednu eksploziju veselosti.
„Igore,“ počela sam u želji da promenimo temu. „Ja se apsolutno ničeg ne sećam o okolnostima našeg puta do Mildenporta. I reci mi molim te, šta se kasnije desilo sa Sintilom?“
Igorovo lice se smračilo. „Ne bi ti se dopalo da to saznaš.“
„A ko vam je sada pa ta Sintila? Mogu li da budem obavešten?“ Tovarišč general se raspitivao.
„Komandir odeljenja koje je štitilo selo posle Žoaove pobede nad vladinim trupama kod Rubribreze.“
„Da, da! Sada se sećam. Pomenuo si je u izveštaju. To je ona revolucionarka koju su silovali, pa je onda onako iskrvavljenu bacili divljim psima!“
„Gospode bože!“ Pokrila sam lice šakama.
„Grupna silovanja su bila vrlo česta kod Kostovljevih snaga.“ Dejvid Šmajser je rekao oštrim glasom. „Iz izveštaja gospođice Kovalski saznali smo da je i sestra generala Nka-Nkoa doživela istu sudbinu.“
„Slušaj Šmajser, smrt te Sintile nema nikakve veze sa Kostovljevim snagama ...“
„Pukovniče, zaveži!“ Tovarišč general je eksplodirao. „Nema svrhe braniti Kostova. On ga je do kraja zasrao! Uostalom, on je sada mrtav. Bolje da sednemo i pređemo na dnevni red.“
Seli smo za astal i Gordon je počeo: „Verujem da je na nas red da vodimo sastanak, pa pošto smo već pomenuli Eboniland, predlažem da promenimo dnevni red i da Angolu ostavimo za kasnije.“
„Predlog prihvaćen.“
„Generale Glazunov,“ Gordon je nastavio, „ne želim da iskoristim ovo vaše javno izraženo nezadovoljstvo sa marionetskim režimom u Mildenportu i da od toga pravim kapital. Međutim, potpuno je jasno da je Raad Ovan opstao toliko dugo jedino zahvaljujući vašoj materijalnoj i logističkoj podršci. Rat u Ebonilandu bi se odmah završio i spašene bi bile hiljade života kada biste mu vi naredili da ubaci peškir ...“
„Nema govora! Zašto vi ne prekinete pomoć Kardenasu? Žoao Kardenas je zver! Kada bi on ispao iz igre, mogli bismo da dođemo do nekog razumnog rešenja.“
„OK, OK! Da vam ulepšam dan – mi smo spremni da žrtvujemo Kardenasa, ako vi žrtvujete Ovana. Naravno, pod uslovom ...“ (Ovde je Gordon podigao levu ruku u stilu velikih govornika.) „... da pokažete spremnost za kompromis oko kubanskog prisustva u Angoli.“
Usledila je dugačka tišina. Sovjeti su se međusobno zgledali. Lica su im bila kao od neprozirnog stakla. Najzad, se oglasio onaj mršavi „kalvinistički propovednik“: „Gospodine Furnjes, zašto sabirate kruške i jabuke? Zar niste sami predložili da ostavimo Angolu za kasnije? Kako uopšte možete da očekujete da možemo u istom dahu da govorimo o dva potpuno različita problema? Mi možemo da se dogovorimo da izvršimo zamenu piona u Ebonilandu – pod uslovom...“ (Sada je on napravio sličan gest kao maločas Gordon.) ... da nam ponudite , i to bez daljih uslova, bolju poziciju u posleratnom Ebonilandu. A ne ...“
Gordon ga je prekinuo: „Da vam uštedim reči, profesore. Znamo mi vrlo dobro šta vas muči. To je paladijum – zar ne?“
Profesor je napravio pokret vilicama kao da namešta labavu protezu i nije ništa odgovorio. Ruski general je pocrveneo i dao očima znak pukovniku da odgovori.
Pukovnik je rekao: „Pa hajde onda da prvo razgovaramo o Angoli. Nije mi jasno Gordone, zašto si uopšte obrtao dnevni red? Eto, samo što smo počeli razgovor, a već smo upali u zamku.“
Dejvid se umešao: „Da, da. Hajde da prvo prodiskutujemo Angolu.“
„Sačekaj malo, sačekaj!“ General Glazunov se usprotivio. „Pre minut, Gordon nam je ponudio pogodbu u vezi Ebonilanda – pod uslovom ... (I njegova leva ruka je poletela uvis.) „... da smo spremni da nađemo kompromis oko kubanskog prisustva u Angoli. Reci nam Gordone, šta si zapravo imao na umu. I zašto si uopšte upotrebio reč ’kompromis’; i to baš u tom kontekstu?“
„Pa želeo sam da budem konstruktivan. Ako ste spremni da prihvatite kompromis u Angoli, mi puštamo Žoaoa niz vodu. To je suština.“
„Ne, ne i ne! Ne prihvatam to kao odgovor.“ Profesor se ponašao kao pravo džangrizalo. „Za vas, ništa lakše nego da gurnete Kardenasa niz vodu; kada sada imate tog generala Nka-Nkoa u džepu. A za uzvrat tražite, ne samo da prestanemo da podržavamo legalnu vladu u Mildenportu, nego da učinimo ustupke i u Angoli! I sve to nam istresete u jednom dahu. To nije prihvatljivo. Mi možemo jedino da se dogovorimo da menjamo Ovana za Kardenasa i ništa dalje.“
„Zašto se opet vraćamo na Eboniland?“ Bila sam dovoljno hrabra da se i ja umešam.
„Naša lepa, nova članica filatelističkog društva je potpuno u pravu!“ To je bio general Glazunov. „Ipak, pre nego nastavimo, molim da se Gordon izjasni šta je podrazumevao pod kompromisom u Angoli!“
„Nema problema: ’kompromis’ je kompromis; u klasičnom značenju te reči. Vi nama date nešto – mi vama damo nešto! Nisam ja nikada želeo da zahtevam dve stvari kao protivuslugu za naše napuštanje Kardenasa. Ja sam u stvari rekao samo da možemo da se u Ebonilandu menjamo za pione, pod uslovom da ste vi spremni da se slično nagodimo i po pitanju kubabskog prisustva u Angoli. Ili, hajde da budem još precizniji: ako biste bili spremni da povučete Kubance, mi bismo mogli da otkačimo Unitu.“
„E, to već ima nekakvog smisla.“ General Glazunov je rekao sa zadovoljstvom.
Tada, kao grom iz vedra neba, Dejvid Šmajser je rekao nešto što nas je sve šokiralo: „A kao ekstra bonus, mi možemo da ubedimo Južnu Afriku da puste Mandelu iz zatvora!“
Bila sam više nego iznenađena. Blenula sam u Dejvida. On mi je namignuo i napisao nešto na papiriću. Krišom mi je dodao taj papitić. Pisalo je: Mandela ne predstavlja nikakvu opasnost ako Rusi povuku Kubance iz tog dela sveta. Rusi su švorc. A, ako ne želimo da naši privredni interesi u Južnoj Africi potpuno kolabiraju, moramo da stvorimo uslove da se sankcije ukinu.
„Timeo Danaos et dona ferentes!“ Profesor je citirao Eneidu. „Čuvaj se Grka i kada ti donose poklone! Šmajser, vi samo želite da nam odvratite pažnju od paladijuma! Znam ja dobro vaše trikove!“
„Profesore, zar niste pročitali transkript generalovog intervjua za WWV. Izgleda da je poslovična efikasnost Prvog direktorata KGB popustila.“ Dejvid se osmehnuo nevino da bi zamaskirao grubost svoje konstatacije.
„Slušajte vi mene,“ general Glazunov je otpočeo neprijatnim glasom. „Puca nama kurac (dozvolite da po-amerikančim moj miltonovski engleski jezik), za sve šta taj Nka-Nko bulazni ispred vaših imperijalističkih kamera! Mi želimo da to čujemo od vas! OK? Mi možemo da prihvatimo ponuđeni kompromis oko Angole, ali ne možemo da prihvatimo isti princip kada je Eboniland u pitanju. Ko nama garantuje da vi nećete iskoristiti tog samozvanog generala i kasnije ga ubediti da vama prepusti sav paladijum! I to naročito imajući u vidu da je ova mlada dama bila vrlo uspešna na terenu.“
„Generale, vi se uzbuđujete bez potrebe.“ Dejvid je rekao medenim glasom. „Računajte da je paladijum rešena stvar. Hajde da budemo praktični. Hajde da se dogovorimo o mirovnim pregovorima. Ubedite onog vašeg raspojasanog Raada Ovana da dozvoli jedinicama Nka-Nkoa da uđe u Mildenport bez borbe, a mi ćemo ubediti Nka-Nkoa da ne bude osvete i krvoprolića! A mi ćemo ga prethodno ubediti da potpiše Protokol o zaštiti Galvanskih planina. Je l to ponjatno?
„Da. Ponjatno.“
Rusi su se nešto došaptavali, da bi se zatim general obratio direktno Dejvidu. „Mogu li da predložim da se sastanemo sutra, u ovo isto vreme? Pre nego zaključimo dogovor, želim o svemu da obavestim Moskvu.“
„Naravno, generale. Da naručim nešto za osveženje? Danas smo uradili odličan posao. Zar ne?“
„Sačekaj malo Šmajser. Osveženje je već ovde!“ Pukovnik se pobedonosno smešio. „Pogledajte šta sam sve doneo iz Moskve!“ U stilu madžioničara, otvorio je svoju pozamašnu aktovku i izvadio nekoliko zamotuljaka. Poređao ih je po stolu: „Malo beluge, evo je i stoličnaja ...“