Roman se dešava u svega par sati, koliko traje partijski sastanak u beogradskom Institutu za međunarodnu politiku i privredu, na kojem će drug Ljuba biti primljen u komunističku partiju. Taj sastanak je povod da se drug Ljuba priseti svega što mu se dešavalo od njegovih najranijih uspomena do tog dana i traži opravdanje za svoj entuzijazam da se priključi političkoj organizaciji koju većina njegovih drugova smatra za stramputicu.

Ljupče je vrlo osetljivo dete koje već u ranom detinjstvu biva izloženo mega-traumama koje su izazvala razaranja i ubijanja tokom Drugog svetskog rata, kao i pogubni, nasilnički voluntarizam jugoslovenske revolucije.

U isto vreme, u dušu mu se useljava osećanje straha da je đavo, oličen u seksualnom nagonu, mnogo prisutniji u njegovoj duši nego što to „dobri boga“ želi.

Besomučna nasilja koja ga okružuju, ruše mu i poslednja uporišta nade da će život ikada imati onu sređenost koju mu duša traži.

Nova prijateljstva i novi uzori mu donekle pomažu da pubertetsko doba prebrodi sa manje trauma nego što bi se očekivalo. Druženje sa čuburskim Ciganima i prisluškivanje razgovora koje njegov otac vodi, olakšavaju mu da donekle sredi onaj haos koji mu je detinjstvo ostavilo. Čak i seks gubi svoj đavolski pečat i Ljupče, sada već mladić, hrabro uranja u nova iskušenja. Međutim, tek njegov boravak u Londonu i nova iskustva, kako u politici, tako i u seksu uspevaju da se slože u neki privid celine i daju mu smer za dalji život.

Ljupčetovo preturanje po uspomenama završava se uključenjem u stvarnost partijskog sastanka tokom kojeg kroz diskusije svojih kolega uviđa do koje mere je njegova predstava o samom sebi bila pogrešna.

Odlomak iz romana

---

---

Susret nekadašnjeg partizana i četnika. London 1957. godine.

...Prepustio sam Išikavi da vodi akciju, a ja sam se sjurio na ulicu i zgrabio taksi. Ispred zgrade našeg konzulata stajao je policijski auto i dva policajca su bila na stepeništu. Nisu me sprečili da uđem u zgradu, ali imao sam utisak da me je neko fotografisao.
U Konzulovoj kancelariji bila su dva viša policijska oficira i jedna devojčica, čije su oči bile pune suza. Nije imala više od trinaest godina i imala je neku auru oko sebe koja ju je svrstavala u kategoriju naših srpskih seljančica. Mora da je tako i Nata izgledala u ono vreme kada smo izašli jedno drugom iz života. Konzul me je zamolio da mu prevodim.
„Nisam siguran da sam ih dobro razumeo, pa ih, molim te, pitaj kakav je prekršaj učinila ova jugoslovenska državljanka?“
Oficir mi je objasnio da su našu državljanku NN zatekli na stanici Viktorija kako sedi na klupi i plače. NN nije učinila nikakv prekršaj, ali je bila izgubljena i nije umela da im objasni ko je trebalo da je sačeka. Pošto im je dala pasoš na uvid, zaključili su da je najbolje da je dovedu u Konzulat.
„I, šta sada da radimo? Pitaj da li ona prelazi u našu nadležnost.“
Policajci su odgovorili potvrdno i tražili da se napravi zapisnik o primopredaji maloletne NN Konzulatu Jugoslavije u čijoj zaštiti će maloletna NN ostati do daljneg.
„Sedi za mašinu, pa neka ti oni izdiktiraju ono što njima treba, a ja ću to da overim.“
Rečeno – učinjeno.
Policajci su otišli, a nas dvojica smo ostali sa uplakanom devojčicom.
„Je si li gladna?“ Upitao ju je Konzul.
Odmahnula je glavom. Ponašala se kao da je mutava. Setio sam se kako je meni bilo pre trinaest godina, kada sam ostao bez sposobnosti da govorim. Pomislio sam da se to možda i ovoj maloj desilo. Kleknuo sam ispred nje i upitao je da li može da govori ili joj se jezik zavezao od straha.
„Ma, mogu da govorim, al' ne smem.“
„Što ne smeš?“ Upitao ju je Konzul.
Ćutala je kao zalivena.
„Što ne smeš?“ Upitao sam je.
Umesto odgovora, glavom je mahnula prema Konzulu.
„Pa šta ti on smeta? Jel' ga znaš?“
Klimnula je potvrdno. Posle izvesnog vremena mi je šapnula:
„On je iz mog mesta. On je bio u Udbi i ja znam da ...“
Konzul je čuo:
„Pitaj je ko joj je otac.“
I bez moje intervencije, odgovorila mu je direktno. Gledala ga je pravo u oči i bilo je nekog besa u tom njenom gestu.
Sada je Konzul ostao bez teksta. Oči su mu bile reširene, a guša mu je podrhtavala. Izgleda da sam se našao u centru neke još nenapisane drame u kojoj nije bilo pravila.
„Njen otac je bio u Četnicima. Sada je ovde u Londonu,“ rekao je Konzul i seo za astal. Na brzinu je nešto napisao na komadu papira. Pružio mi je papir. Pisalo je: „Njen otac mi je oba brata zaklao!“
Zavrtelo mi se u glavi. Setio sam se kako su klali Milijinog oca i kakav užas je to morao da bude za Konzula kada je gledao da mu braću kolju.
Mala kao da je znala šta je bilo na papiru i šta se dešavalo u našim dušama, glasno je briznula u plač.
„Bila su to šugava vremena!“ Konzul je rekao zidovima sobe.
Napolju se lagano smrkavalo, a mi smo i dalje sedeli ćutke u Konzulovoj kancelariji.
„Hoću vode.“ Devojčica je prekinula tišinu.
Konzul je pritisuo dugme na interfonu:
„Donesi vode i nešto 'leba i sira.“
Nakon dva minuta, neka ženska, koja je valjda bila službenica Konzulata, unela je posluženje. Devojčica je prvo zgrabila čašu sa vodom i iskapila je. Onda se lagano oslobodila i uzela kupovni sendvič sa sirom. U sendviču je po engleskom običaju bilo više zelene salate nego sira. Devojčica je salatu izvadila, a hleb i sir počela da gricka kao miš koji se plaši da se našao u mišolovci.
Konzul joj se obratio:
„Imaš li telefon tvog oca?“
Jedno vreme ga je gledala, i onda priznala da nema.
„Nemamo ni mi u Konzulatu. Ne znam kako da rešimo ovaj slučaj.“
„Jel' nećeš da mi uhapsiš tatu?“
„Dete, ovo je Engleska. Ja ovde ne mogu da hapsim. A i da mogu, šta bi nam to vredelo. Jesil' ti ikada videla oca?“
„Mama kaže da jesam, ali ja se ne sećam. Bila sam suviše mala.“
„Pa, kako je uopšte došlo do toga da ti dođeš u London?“
Maloj se sada razvezao jezik:
„Pa, mama se dopisivala sa tatom. Pa je tata rekao da 'oće da me vidi, pa smo tražili pasoš, pa su mi dali pasoš, pa sam došla, ali on nije doš’o na stanicu.“
Telefon je zazvonio. Konzul mi je rekao da ja odgovorim, jer je to sigurno policija. Bila je policija. Obaveštavali su Konzulat da je gospodin taj i taj, sa stanom u Bejsvoteru, prijavio nestanak ćerke koja je trebalo da stigne u Britaniju tog dana. Policija nas je obavestila da je gospodinu tom u tom rečeno da mu je ćerka u Konzulatu Jugoslavije, ali da je on odbio da dođe u Konzulat, već da je zahtevao da policija ode nazad u Konzulat i preuzme ćerku, te da će je on rado od policije primiti. Policija je odbila da tako postupi, jer je smatrala da je slučaj za policiju završen i da je nestalo dete u zaštiti Konzulata, kao što međunarodne uzanse i predviđaju.
Upitao sam policiju da li imaju broj telefona tog i tog. Imali su. I dali su mi ga.
Konzul je sedeo zamišljen i vidno uzbuđen. Uzeo je komad papira na koji sam zapisao telefon i posle duge unutrašnje borbe nazvao je tog i tog! Konzul je bio bled kao krpa, a slušalicu je tako snažno stiskao u šaci, da su mu prsti pobelili.
„Tihomire, je sil' ti?“ Upitao je promuklim glasom.
Posle čitave večnosti, Konzul se ponovo oglasio: „Jeste, ja sam. Dete ti je ovde sa mnom.“
Opet dugačka pauza. Konzulu su suze počele da naviru na oči.
„Slobodno dođi. Što je bilo, bilo je. Dete te čeka!“
Lagano je spustio slušalicu i grunuo svom težinom u fotelju.
„Evo, sada će ti otac doći da te pokupi.“
Sedeli smo u tišini. Mala je opet grickala sendvič, ja sam gledao kako sunčeva svetlost lagano nestaje sa okolnih zgrada, a Konzul je zario lice u šake i čekao. Začulo se zvono na ulaznim vratima! Otišao sam da ih otvorim. Pred vratima je stajao neki prerano osedeli čovek, ispijenog lica i prepadnutih, pomalo podbulih očiju. Pozvao sam ga da uđe. Prvo se nećkao, pa je onda sitnim koracima pošao uz stepenice prema Konzulovoj kancelariji. Ja sam išao iza njega.
Konzul je stajao na sredini sobe, nepomičan kao nekakav spomenik isklesan iz grubog, žilavog kamena. Devojčica je sedela samo vrhom dupeta na stolici i buljilja u svog oca. Posetilac je zastao na ulazu. Lice mu je bilo u grču i skamenjeno, u izrazu koji se jednino mogao opisati kao kez mrtvog čoveka kome su ribe pojele usne i ostavili mu da se do kraja vremena ceri sopstvenoj smrti. Na tom mrtvačkom licu samo su se oči trzale levo-desno. Čas je gledao u svoju ćerku, čas u brata svojih žrtava. Stajali smo tako čitavu večnost.
Pokušao sam da ga zamislim obraslog u bradu i sa kamom u ruci. Pokušao sam da ga zamislim u ulozi onog zlotvora koji je klao Milijinog oca. I nisam uspeo. Bio je to jedan običan, sitan čovek, sede i vrlo proređene kose, koji ne bi bio u stanju ni pile da zakolje za ručak, a kamoli čoveka.
„Pozdravi svog oca!“ Prvi se snašao Konzul. Devojčica je ustala i plašljivo prišla ocu. Opet je počela da plače. Bivši koljač je pao na kolena i zagrlio je.