„Madam, jestel’ to vi?“ osoba je upitala. Bio je to golobradi mladić koji joj je od nekud bio poznat. „To sam ja, Đođo! Da li me se sećate?“
„Đođo, onaj fudbaler? Jao, sada se sećam. Ti si onaj što je učestvovao u pljački pošte! Šta ti radiš ovde? Zar nisi u zatvoru? Jesi li ti to pobegao iz zatvora, pa se ovde kriješ?“
„Nisam pobegao! Nisam pobegao! Ja sam kidnapovan! Gospođo, ne smem da vam kažem šta se sve desilo! Ubiće me Čika-Fredi ako sazna!“
„Zašto da te ubije? Pa zar Fredi zna da si ovde?“
„Zna. U tome i jeste stvar. Ja sam ovde njegov zarobljenik!“
„Ama šta pričaš? Bože, kako loše izgledaš. Kada si se poslednju put oprao?“
„Ne sećam se. Valjda od kako su me doveli iz zatvora. A to je bilo još u prošlu sredu.“
„A zašto su te doveli? Ne boj se, neću ništa nikome reći.“
„Čika-Fredi me je kupio od Upravnika zatvora da provalim u nečiji kompjuter. A sada kada sam to uradio, verovatno će me ubiti!“
Violeta je jedno vreme ćutala. Preturala je po glavi pokušavajući da shvati zašto bi Fredi uradio nešto tako. Opet neki od onih njegovih mutnih poslova koji su mu otrovali život. „Ideš kod mene, da se opereš i presvučeš.“
„Jao ne smem! Sem toga, zaključan sam.“
„Ko ima ključ? Uostalom, provaliću vrata!“
„Jao, nemojte, gospođo. I vas će ubiti. Nije lepo da kažem, ali Čika-Fredi je mnogo opasan čovek!“
Violeta je otišla do vrata i odmah primetila da je ključ od zgradice bio obešen o klin s desne strane dovratka. Otključala je i ušla. Zapahnuo ju je smrad prljavštine i ustajalog, vrućeg vazduha.
„Hajde samnom,“ rekla je vrlo autoritativnim glasom i povukla Đođoa za ruku. „Nemoj da brineš, nećemo ići pored štenara, znam da su tamo dva stražara. Ućićemo u kuću na zadnja, kuhinjska vrata.“
Đođo je sve vreme drhtao kao prut na vetru. Tek kada su se našli u Violetinim odajama i kada je shvatio da je na sigurnom rekao je: „Stražar će doći da mi donese hranu u dva popodne. Bolje da se vratim u svoj zatvor.“
„Nećeš se ti vraćati niukakav zatvor. Evo ti dva peškira, pa se okupaj, a ja ću u međuvremenu da odem do Oskarove sobe da nađem nešto da se presvučeš. Verujem da ste iste građe.“
Deset minuta kasnije Đođo, opran i upristojen, izgledao je onaj stari, vedri bokorski mangupčić. Violeta mu je donela parče mermernog kolača koji je bio spremljen za Uskrs i flašicu soka. „Hajde sada mi pričaj!“
S brda s dola Đođo joj je ispričao kako su ga doveli iz zatvora, ostavili na milost i nemilost Čika-Fredija i šta je on sve uradio za njega.
„Pa što se plašiš? Sigurno će te vratiti u zatvor. A ja ću se postarati da ti smanje kaznu.“ Bilo je puno simpatije u njenom glasu. Dečak joj se očigledno dopadao.
„Neće. Neće. Čudo je da sam i do sada ostao živ. Zapravo kada je dolazio onaj helikopter mislio sam da će me odvesti i baciti me u divljinu da poginem! Čuo sam da Čika-Fredi tako nešto namerava iz razgovora dvojice stražara.“
Violeta je napućila usta u čuđenju. „Nisam znala da mi je muž baš toliko opasan. Ali zar nije on tebe voleo. Sećam se kako te je hvalio!“
„Gospođo Violeta, nije me voleo! Kada je čuo da sam se spetljao sa onom bokorskom devojčicom, onom Nensi, odsekao mi je jedno jaje i oterao!“
„Daj! Ne pričaj svašta! Kako da ti odseče jaje? Pa to je nemoguće!“
„Jeste, odsekao mi! On zna sve o hirurgiji. Ne samo da je odsekao, nego ga je bacio kučićima da ga pojedu!“
„E, to ti ne verujem. I kako može da se odseče samo jedno jaje? Kako je to mogao tako nešto da uradi. Daj mi da vidim.“
Sada je Đođo bio u panici. Stajao je i buljio u gospođu koja je sa veselošću primetila njegovu nelagodnost. Počela je da se kikoće.
„Pokaži – pa ću ti verovati. Hajde svlači taj šorc! ... Šta čekaš?“
Da nije bio Crnac, Đođo bi najverovatnije bio crven u licu kao paradajz. Bilo mu je užasno neprijatno, ali je ipak otkopčao pantalone i spustio ih da padnu niz butine.
„Skidaj i gaće. Hoću da vidim!“
Kada je Đođo ostao potpuno golišav, Violeta je oprezno uhvatila preostalo mudo u šaku. „Istina! Samo jedno imaš. A i vidi se i rez!“ Onda je odjednom uzviknula: „Hej šta to radiš. Sram te bilo! Tebi se diže!“
„Gospođo ne radim ništa, očiju mi! To se diže samo od sebe. Molim vas da mi oprostite!“
„Pa to znači da ti još uvek možeš! Nisam znala da neko može, kada mu odseku mudo! Au ljudi, kol’ko ti se digo! Ovako nešto nisam videla barem dvadeset godina!“
Đođoovo disanje se dramatično ubrzalo. A tek kada je Violeta ispustila njegovu polupraznu kesu iz šake i uhvatila se za dršku, počeo je da cvili. Violeta je mahinalno, valjda po nekoj urođenoj navici počela da šeta šaku gore dole. Već nakon par sekudni Đođo je kriknuo i počeo da je prska po licu! Opet valjda po navici, Violeta je veštim poretom ruke uspela da ga strpa u usta! Stresla se. Nikada ranije nije imala prilike da oseti takvu intenzivnu gorčinu.
„Jao, oprostite mi! Nisam hteo. Izletelo mi! Ovo je prvi put od kako su me uhapsili. Šest meseci nije krako vreme.“ Međutim, kada se uverio da mu Violeta nije ništa zamerala, već da ga je još uvek entuzijastično dudlala, glas mu se smirio. „Gospođa Violeta, hvala vam! Hvala vam! Ovo mi je bilo najlepšte svršavanje u životu. A ako hoćete, ima još! Mogu ja opet sve iz početka!“
„Ima vremena. Prvo da rešimo neka druga pitanja koja su važnija od seksa.“ Bilo je nečeg treznog i ozbiljnog u Violetinom glasu. „Idemo u ovalnu kancelariju. Hoću da uđeš u Fredijev kompjuter. Hoću da vidim šta on to sprema.“
.... .... ....
U zelenom svetlu koje se filtriralo kroz blindirane prozore Ovalne kancelarije, Đođo i Violeta su izgledali kao dva lika skinuta sa nekog Degaovog platna. Zaprepašćeno i bez reči, posmatrali su jedno drugo. Nisu mogli da veruju u ono što im je blještalo u lice sa ekrana Fredijevog računara. Doduše, pošto Fredi nije imao običaj da se poverava elektronici, u računaru nisu ništa našli o Fredijevim tajnim planovima, ali su zato našli nešto mnogo interesantnije. Saznali su da je ukupna suma novca kojom je Fredi Ahriman-Secikesa raspolagao na raznim of-šor računima bilo tačno 623 miliona, 213 hiljada, 506 dolara i 75 centi!
Prvi je progovorio Đođo. „Gospođa Violeta, ovo su ogromne pare.“
„Ogromne!“ složila se Violeta. Kada se povratila od šoka, stidljivim glasom je upitala dečaka: „Možeš li ti da prebaciš nešto od tih para na moj račun?“
„Naravno da mogu!“ Na licu mu se pojavio đavolski smešak. „Mogu sve!“
„Ako prebaciš, kada će to Fredi saznati?“
„Čim otvori foldere sa izveštajima. Da sam na vašem mestu, ja ne bih prebacio sve, već po malo-malo sa svakog od tih računa. Ako bih recimo prebacio samo 60 miliona, teško da bi Čika-Fredi to i primetio u sledećih deset dana.“
„Imaš pravo. Ne treba biti gramziv! Čekaj da nađem moj broj računa, pa počni da prebacuješ. Sa svakog od njegovih računa, po deset posto.“
„Gospođa Violeta, predlažem vam prvo da sa novcem sa vašeg računa otvorim nov, bezimeni račun, pa da onda na taj račun pošaljemo Čika-Fredijeve pare. Tako će vam teže ući u trag.“
„Prestani da me zoveš to ’gospođa’. Ja sam Violeta. A ti si moj slatkiš! Moj zagoreli slatkiš. Dođi da te poljubim!“
Dok ga je ljubila, došlo joj je da počne da ga svlaći! Grubim pokretom mu je raskopčala pantalone i onda ga gurnula na tepih! „Hajde da se pojebemo baš ovde, u njegovoj kancelariji. Kad već neću da mu počistim sve pare, da mu barem ostavimo ovde jednu lepu fleku na sred njegovog ljubljenog tepiha! Hoću da ga boli! Hoću da ga ...“ Ostavila je misao nezavršenom i prepustila se naletu strasti.
Neuobičajen volumen onoga što joj je razapelo utrobu izazvalo je nekontrolisano puštanje izuzetno glasnih vetrova! Đođo se nije dao zbuniti. I dalje ju je pumpao svom snagom!
Nakon svega par trenutaka i uz nekoliko neartikulisanih vriskova je svršila. „Jesil’ i ti gotov? Jao jesi! Osećam! Au ala curi! Ima d’ umre od besa kada vidi!“
„Violeta, Violeta!“ Đođou očigledno još nije bilo dosta! Svom silinom je nastavio da pumpa! Riknuo je kao besni bik, kopao nogama, udarao Violetu po ramenima i tek onda se opustio na njenom okruglastom i mekanom telu.
„Joj, luče moje – svaka ti čast!“
„Hoću još!“ pobunio se kada je Violeta pokušala da ga skine sa sebe.
„Nećeš. Žao mi je. Prvo posao. Nemoj da zaboraviš da će stražar uskoro da ti nosi ručak. Primetiće da te nema. Hajde skači!“
Violetine reči su ga otreznile i Đođo je počeo da se oblači. Usput je izrazio i svoj novostvoreni strah. „Vioileta, a šta ćemo posle toga. Tebi je lako. Ti ćeš da uhvatiš prvi let za bilo gde, a šta ću ja?“
Violeta se s mukom podigla s patosa i pogledala ogromnu mokru fleku koja je ostala na sred Fredijevog tepiha. Fleka je bila baš na onom mestu gde je Fredi dao da se izveze onaj misteriozni amblem koji se sastojao od dve simetrične munje. Cipelom je još više razbrljala fleku i utrla je u tkanje.
„Ideš samnom. Ti si sada moj! I ostaćeš moj! Tu mora da je negde Oskarov pasoš. Idemo za Amsterdam. Znam gde u Amsterdamu mogu da se kupe lažna dokumeta. Oboje menjamo identitete i hvatamo bus za Raj!“
Jedno vreme su ćutali. Đođo je žurno lupkao po tastaturi dok je Violeta preturala po Fredijevim fiokama. Nervozno je pogledala na sat. Bilo je već jedan popodne. Čim Đođo završi sa prebacivanjem para, sakriće ga u prtljažnik zelenog Jaguara i tražiće da je šofer ostavi u Kolins gate hotelu. Tamo će šofera poslati da joj kupi novine, a ona će u međuvremenu izvući njenog dečka iz prtljažnika.
„Aha, evo ga. Oskarov pasoš! Jesi li ti gotov?“
„Još par minuta.“
„Večeras letimo iz Ebonilanda prvim mogućim letom. I da znaš, ja nisam ni sebična ni nezahvalna osoba. Kada budeš dobio novi identitet, daću ti deset posto od onoga što ja imam. Nadam se da će ti tih šest miliona dolara nešto značiti u životu, ako ikada odlučiš da me ostaviš?“
„Nikada te neću ostaviti!“
Violeta se blago nasmešila i poljubila ga u obraz. Rekla mu je plan kako da iziđu iz kuće i povela ga u garažu.
Istog popodneva, Gospođa Violeta Ahriman-Secikesa i njen lažni telohranitelj Oskar su napustili Mildenport letom za Istambul, gde će presedati za Amsterdam. Pred poletanje sa Istambulskog Ataturk internešonal aerodroma, Violeta je kupila za svog miljenika divan laptop, najskuplji koji je bio na ponudi.
... ... ...
Fredi je sedeo u svojoj fotelji i buljio je u zamrznutu sliku na ekranu kompjutera. Gledao je Đođoa zaustavljenog u punoj akciji kako mu svom snagom pumpa ženu!
Opet je dobio uzaludnu, jalovu erekciju! Zašto takve erekcije nije bilo onog dana kada bi mu takva erekcija usmerila život u mirnije vode? Nego danas, kada mu je potencirala poniženje! Već nekoliko puta je pregledao snimke sigurnosnih kamera. Gledao je prvo kako se u spavaćoj sobi Violeta igrala sa Đođoovim mošnicama; a zatim kako ga je dvadest minuta kasnije povalila na tepih u Ovalnoj kancelariji!
Kada je čuo glasne prdeže koje je puštala Violeta, nije znao da li da se smeje, ili da plače. „Useri se kučko!“ Prodrao se u ekran! Tek kada je video svoju ženu kako pobedonosno razbrljava prosut sperm po tepihu, bilo mu je jasno da ovakvo poniženje može samo krv da spere.
Pogled je skinuo sa ekrana da pogleda fleku. Izgledala je kao da je tepih bio napadnut kolonijom buđi. Beličasti prah i to baš na onom mestu gde su se sučeljavale one dve ornamentalne munje za koje je verovao da su mu omogućile sve bogatstvo i svu moć. Setio se zaveta koji je dao šumskom duhu Teza Koji! „Biću aždaja!“
Stresao se od pomisli da Teza Koja verovatno misli da ga je izneverio. Jer Teza Koja je tražio redovne žrtve, a Fredi je na to zaboravio! Zar nije opšte poznato da će svaki čovek lakše ostvariti svoje težnje samo ako obezbedi pomoć nevidljivih sila koje ispredaju naše sudbine? A da bi tu pomoć dobili, ljudi moraju da dokažu svoju privrženost tim silama prinošenjem žrtve! Nije lako biti aždaja!
Ili je možda prinosio pogrešne žrtve?
Oskar ga je već po treći put zvao preko inerfona. Ovog puta, Fredi je odgovorio na poziv: „Šta hoćeš?“
„Šefe, završio sam sa isleđivanjem. Kada mogu da vam podnesem izveštaj?“
„Dođi odmah.“ Fredi je isključio računar i zauzeo odgovarajuću pozu u svojoj fotelji.
Prva stvar koju je Oskar primetio posle ulaska u Ovalnu kancelariju bila je fleka na tepihu. Začudio se: „Otkud buđ?“ Kleknuo je na jedno koleno, protrljao prstima beličastu skramu i pomirisao je. „Nema miris buđi. Kao da je ustajala sušena riba.“
Fredi se pravio da je tek tada primetio fleku. „Ko zna? Nego bolje mi kaži šta si saznao.“
„Šefe, nije bila otmica. Gospođa je tražila od šofera da je odveze do hotela Kolins Gejt. Tamo mu je dala slobodno i rekla da će ga pozvati kada bude želela da se vrati. Đođoov nestanak je primećen tek neka dva sata kasnije i izgleda da nema nikakve veze sa gospođinim nestankom.“
„Neka tako i ostane za javnost. Međutim, mislim da je istina drugačija. Tvoj pasoš je nestao.“
„Šta! Kako? Pa kako ću onda za Beograd?“
„Kako ćeš za Beograd je od minorne važnosti. Prvo se raspitaj, što diskretnije možeš, kada si tobože izišao iz zemlje i gde si otišao. Jer je očigledno da je Đođo koristio tvoj pasoš. Takođe, isto pronađi i za gospođu Violetu.“
„Ali šefe, gospođa Violeta ne bi nikada ...“ Ućutao je kada je video Fredijeve oči. „Hoću šefe. I to odmah. Mogu li da se poslužim vašim telefonom?“
Nakon par minuta Oskar je znao sve odgovore. „Šefe, po rečima granične policije, gospođa Violeta i ja smo otputovali za Amsterdam, preko Istambula.“
„Pa da. Otišli su da kupe nove identitete. A ti sada, bez pasoša i ne možeš da putuješ. Idem sâm da ih nađem; a kada ih nađem ubiću ih kao pse!“
„Šefe, pa ni vi ne možete! Sudija je rekao da vam stavlja zabranu izlaska iz zemlje do završetka istrage.“
Fredi je počeo da grize usne, da pljuje i psuje!
„Nađi odmah Busangu. Neka ide sâm za Beograd. Sada marš napolje. Ne želim nikoga da vidim!“