Nakaza je razgrnula zavesu sačinjenu od niski đinđuva i rukom pozvala Nensi da je prati.
Posle sveg onog jutarnjeg bljeska koji je ostavila napolju, unutrašnji deo svetilišta je izgledao kao je da je bio u potpunom mraku. Okrugli oblik unutrašnjeg dela dao se naslutiti po svećama poređanim duž zida. „Tata-sveća – mama-čirak“ izletelo je iz Nensine podsvesti. Miris je bio težak, ali ne toliko mučan kao što ga se Nensi sećala iz vremena svoje prve posete. Sada se uglavnom osećao miris kadionice, ali ne i sveže krvi kao onda. Dim iz kadionice je delovao umirujuće i Nensi je olabavila.
Začuo se glas iz tame: „Asaribija, ostavi nas nasamo!“
Prilikom izlaska gubava žena je ponovo razgrnula zavesu, tako da se nešto više svetla prosulo po unutrašnjosti. Nensi je ugledala Ađurovuru. Sedela je u dnu svetilišta, nepokretna kao da je voštana figura.
„Tata-sveća – mama-čirak“, Nensi je i dalje mumlala, valjda da bi se ohrabrila.
„Ekvija, zašto si ponovo došla?“ Sveštenica je oslovola Nensi po domaćem imenu. Govorila je lokalnim jezikom. „Nemoj mi reći da onaj asuman koji sam ti dala nije delovao na Belca?“
Nensi je bila više nego iznenađena. Uopšte nije očekivala da će je sveštenica zapamtini od njene prethodne posete. Odgovorila je: „Delovao je. I to baš dobro je delovao.“
„Pa šta ćeš onda ovde?“
„Ađurovura, ja nisam srećna.“
„Niko ne može da bude srećan, ako se ne potrudi da bude srećan. Šta te sada muči?“
„Ne želim više tog Belca, a moj novi muškarac me je otpustio.“
Ađurovura je zavrtela glavom u znak nezadovoljstva. „Šta ti meni kažeš? Prvo moliš Teza-Koju da ti uveže tog Belca; pa kada ga je on uvezao, ti ga sama razvežeš! Ono što Teza-Koja uveže, nije pametno razvezivati!“ Još jednom je zavrtela glavom i puknula jezikom. „Sedi Ekvija.“
Nensi je poslušala i sela na asuru. Sada je bila ozbiljno uplašena. Još jednom joj je palo na pamet da celu stvar batali i da pobegne. Nešto je počelo da je guši. Disanje joj se ubrzalo. Tanki potičići znoja počeli su da joj se slivaju niz leđa i da je golicaju kao da ju je napala čitava kolona mrava.
Kako je udisala isparenja, vid joj se dramatično pojačavao. Na trenutak je izgledalo kao da je dnevno svetlo prodrlo u samo srce svetilišta i obasjalo sve što se tu nalazilo. Soba je stvarno bila okrugla. Na sredini je bilo nekoliko ponjava. Ostatak poda, sve do zida bio je go. Po sedam sveća koje su bile raspoređene na oba kraja svetilišta bacale su razigrano svetlo na desetine izrezbarenih idola i zdela napravljenih od tikve koje su visile sa zida.
A tamo, tik uz Ađurovuru bila je ogromna figura šumskog demona Teza-Koje.
Šumski demon je imao preterano veliku glavu i neverovatno je ličio na onu ženu koja je Nensi uvela unutra. Zubi su mu štrčali iz usta koja nisu imala usne. Oči su mu buljile, a razbarušena kosa mu je padala sve do grudi. Ono što ju je najviše uplašilo bile su nekakve šare koje su mu bile iscrtane po licu. Te šare su emitovale sopstvenu svetlost, kao one trake koje su automobolisti lepili po branicima da bi im se vozila bolje videla u mraku.
Ađurovura je bila gojazna, ali još uvek mlada žena. Lice joj je bilo okruglo, a kako joj je kosa bila vrlo kratko podšišana, ličilo je na pun mesec. Na trenutak podsetila je Nensi na Savu i Dravu. Ali Ađurovurine oči su bile drugačije. Nije bilo milosti u njima. Bile su to onakve tačkaste oči kakve su imale one opasne zelene zmije.
„Teza-Koja ni malo ne voli kada male devojčice menjaju svoje namere. Ali videću šta može da se učini. Koje poklone si donela za Teza-Koju?“
Moju krv od menstruacije i nešto para.“ Nensi je rekla kao da se pravda i izvadila flašicu iz svoje školske torbe da pokaže sveštenici.
„Koliko novca?“
„Sto hiljada.“
„To neće biti dovoljno. Teza-Koji treba barem dva puta toliko.“
„Nema problema. Mogu ja da platim.“
„Zato što si razvezala ono što je Teza-Koja za tvoje dobro zavezao, ovog puta ćeš morati da prođeš kroz celo iskušenje i da postaneš Teza-Kojina sluškinja sve do svoje smrti. Da li još uvek hoćeš da dobiješ taj asuman?“
Omamljujući mirisi, lelujavo svetlo sveća, strašna figura šumskog boga i ubedljiv Ađurovurin glas ubili su i ono malo volje što je Nensi još uvek imala; ona je samo klimnula glavom da se slaže.
„Stavi novac kod Teza-Kojinih stopala. A sada uzmi da žvaćeš ovo lišće.“ Ađurovura joj je pružila nekoliko mesnatih listova koje je Nensi poslušno stavila u usta i počela da žvaće. Ukus je bio vrlo gorak što joj je izazvalo dosta pljuvaćke. Dok je žvakala setila se ukusa Benove sperme. Stomak joj se digao, ali odmah zatim obuhvatilo ju je neko osećanje blaženstva. Činilo joj se kao da je izgubila telesnu težinu.
Vreme je prestalo da postoji. Nensi je lebdela iznad poda, zvuci su je grlili, a neke svetleće trake su počele da igraju oko nje. Te trake su bile slične onima koje je Teza-Koja imao po obrazima. Nekud iz daljine se čuo Ađurovurin glas. Govorila je na jeziku stanovnika ganskih šuma koji Nensi nije razumevala. Ipak, shvatila je da sveštenica obraća čudovištu, nazivajući ga eđa Teza-Koja. Nensi je znala da to eđa u šumskim plemenima znači „otac“. A pominjala je i nju kao ’naše dete Ekvija’.
Posle izvesnog vremena Nensi je ponovo počela da oseća težinu svog tela i lagano se spustila nazad na asuru. Oni zvuci koji su je grlili sada su se ućutali, a fluoroscentne trake koje su lepršale po vazduhu su nestale.
„Ekvija, Teza-Koja je pristao da ti ponovo pomogne. Sada dođi i sedi ovde, pored mene.“
Nensi je sela na životinjsku kožu s leve strane, dok je dlakavo čudovište ostalo s druge strane sveštenice. Ađurovura je uzela komad užarenog tamjana iz kadionice, pljunala na njega kako bi ga ugasila i zatim, još uvek onako usijanog stavila ga među zube. Desnom rukom se naslanjala na Teza-Koju, a levom je uhvatila devojku za ruku. Držeći tek napola ugašen komad mirisne smole i dalje među zubima, mumlala je i pevušila. Postepeno je padala sve više u trans. Glavom je pravila krugove; tresla se i uvijala desno-levo. Kada je potpuno pala pod vlast duhova, presavila se napred prema šamlici na kojoj je bila postavljena majušna školska tabla i drmajući glavom počela je da pravi nekakve čudne šare onim komadom tamjana koji joj je stajao u ustima.
I Nensi je pala pod utucaj čini. Glavom je počela da pravi slične krugove kao i sveštenica, a kroz ruku za koju ju je držala Ađurovura prolazili su slabi električni šokovi. Dlan joj je brideo dok je znoj natapao školsku uniformu.
Konačno sav komadić tamjana se istrošio i Ađurovura je pustila Nensinu ruku. Jedno vreme i sveštenica i Nensi su sedele nepomično kao i ona užasna figura pored njih. Proročica je uzela iscrtanu školsku tablu u ruke i počela da tumači svoje žvrljotine. „Ekvija, moj gospodar eđa Teza-Koja, kralj patuljaka i sin jedinac besmrtnog Onjamkopon Kvekua šalje ti sledeću poruku. On kaže da češ ti napraviti velike uspehe. Ali zato moraš da mu redovno služiš. Dan njegov je sreda! Svake srede pre nego što ćeš uzeti svoj večernji obrok moraćeš da ponoviš molitvu koju je on napisao samo za tebe. Slušaj i pamti: ’Teza-Kojo ti si moj jedini gospodar i ja neću služiti ni jednog drugog gospodara osim tebe. U ime tvoje, o Gospodine i gospodaru moj, sve reči koje ću u svoju korist, ili u svoju odbranu izgovoriti, uvek će biti prihvatane samo kao sušta istina!’ Ekvija sada ti ponovi.“
Nensi je ponovila.
„Nemoj nikada da zaboraviš da ćeš od sada sve svoje dobitke morati da deliš sa ovim svetilištem. Od danas, deseti deo bilo čega što dobiješ, ili zaradiš pripada Teza-Koji. Svake prve srede u mesecu dolazićeš da to doneseš u svetilište. Ako tako ne budeš radila, velika će te nesreća zadesiti. Jel’ jasno?“
„Jeste,“ Nensi je rekla slabašnim glasom. Nije to bilo ono što je ona htela i očekivala. Sada je bila u zavisnosti i nije joj bilo puta nazad. „Kada ću dobiti ’medicinu’?“
„Sada!“
Svetlo koje je tako misteriozno osvetlilo prostoriju, postepeno je slabilo. Sveštenica je uzela molersku četkicu, jednu od onih crvenih mejd in Čajna, kakve su se mogle kupiti na svakom Mildenportskom ćošku i njome je pažljivo očistila tablu od pepela. Kabalističke žvrljotine su nestale. Suvkasti prah sa table skupila je na komadić plastike otrgnut sa neke kese. „Gde ti je krv?“ Upitala je.
Nensi je predala flašicu sveštenici, a ova je prosula malu količinu već skoro zgrušane menstrualne krvi po tom pepelu, dok je ostatak prolila po Teza-Kojinim zubima. Komadom drveta umutila je krv i pepeo u pastu i sve to uredno zapakovala u onu istu plastiku. Ceo asuman nije bio veći od mahune kikirikija. „Saspi mu ovo u hranu i on će postati tvoj rob!“
Nensi je uzela mali zamotuljak, strpala ga u školsku torbu i krenula da pođe. Sveštenica ju je zaustavila.
„Ekvija, tvoj novi gospodar će ti sada pokazati kakav je svet u stvari. Kada budeš izišla iz svetilišta, tokom čitavog jednog sata, moćićeš da vidiš svoje bližnje kakvi oni zaista jesu. Možda će te to uplašiti, ali nemoj da brineš. Teza-Koja i njegov besmrtni otac su ti od sada zaštitnici. Idi sada!“
Nensi je izišla iz unutrašnje sobe. Dok je prolazila kroz prostoriju u kojoj je ranije bila veštica, primetila je da je o zid, umesto nakaze, bio naslonjen samo svežanj granjevine.
Užasan bljesak podnevnog sunca ju je zaslepio. Zatvorila je oči i jedno vreme stajala držeći se za zid svetilišta. Obazrivo je začkiljila na desno oko, ali je odmah ponovo zažmurila. Svetlo ju je povredilo do bola. Tek nakon izvesnog vremena i posle nekoliko neuspelih pokušaja, Nensi je uspela da prilagodi svoje oči podnevnom svetlu. Ipak, vid joj je ostao prilično poremećen. Sve boje su bile izvrnute. Nebo je postalo purpurno; lišće onog jedinog drveta koje je stajalo kao izgubljeno na sred dvorišta ispred svetišta postalo je crveno. A kuće za koje je Nensi mogla da se zakune da su ranije bile plave sada su izgledale neprimerno žute.
Bilo joj je zima kao da su je gurnuli u frižider. Međutim, oni neprijatni mirisi đubreta koji su joj izazivali mučninu dok je išla uzbrdo prilikom dolaska, sada joj više nisu smetali. Pre se moglo reći da su je podsetili da nije ništa jela od prethodne večeri kada je, da bi prkosila Frediju, samo štrpkala pržene krompire.
Hodala je lagano niz uzane prolaze prema velikom slivniku. Odjednom, skamenila se od užasa! Neki čovek joj je išao u susret. Ali to nije bio pravi čovek! To uopšte nije bilo neko normalno ljudsko biće. Spodoba koja je išla uzbrdo izgledala je kao da je sišla sa stranica onih knjiga o čudovištima koja su je izluđivala dok je bila dete. Čovek je imao dlakavo pseće lice; lice divlje životinje! Dugački očnjaci su mu se videli ispod gornje usne, a umesto ruku imao je kandže. Nensi je bila paralisana od straha i nije znala kako da reaguje. Zver ju je mimoišla mirno i tada se Nensi setila Ađurovurinih reči: „Videćeš svoje bližnje onakve kakvi jesu.“
Dok je hodala nizbrdo, prema džamiji i kanalu, sretala je sve više i više čudovišta. Ali sada je već prestala da ih se plaši. Umesto sa strahom, posmatrala ih je s neskrivenim interesom. Gledala je njihove zakrvavljene oči i njihove režeće gubice. Neki su ličili na krokodile, neki na zmije a neki na ogromne, odvratne buba-švabe. Grupa školske dece je projurila duž kanala i ponašala se kao porodica podivljalih pacova. Krali su šta su god stigli i uništavali sve što im se našlo na putu. Mnoge od žena koje je sretala izgledale su kao povrće. Neke su bile mršave i glupe kao šargarepe, dok su druge izgledale kao glavice kupusa; čak su i smrdele na kiseli kupus. Većina žena je ipak ličila na piliće; samo su cupkale naokolo i seruckale.
Zloćudne ptice grabljivice, džinovski mravi, majmuni, ovce, gusenice i crvi skupljali su se po grupama duž kanala i muvali se po okolnim ulicama i prolazima. Mnogi od tih čudovišta su bili obeleženi onim fluorescentnim crtama kakve je videla na obrazima Teza-Koje. Neki su imali čak i po dve glave - Nensi je pogodila da to mora da su oni koji su rođeni u junu, u znaku Blizanaca, kao što je i ona bila.
Kako je Nensi prolazila pored kuća koje su bile nasuprot kanalu, njihovi zidovi su postajali providni kao da su napravljeni od stakla. Mogla je nesmetano da posmatra sve što se dešavalo po tim kućama, a što je bilo sakriveno od ljudskih očiju. U jednoj kući videla je čitav čopor svinja kako je nagrnuo na valov sa pomijama. Groktale su besno i gurale jedna drugu njuškama. U drugoj kući bilo je klupko zmija zatečenih u kopulaciji! Nensi se povraćalo. Zar je moguće da je svet baš toliko odvratan kakvim ga ona sada vidi?
Iz čista mira setila se onih Manijevih, skoro zaboravljenih reči: „Jednog dana ćeš se iznenaditi kada budeš videla svoje bližnje u nekom potpuno drugačijem svetlu. Možda ćeš ih videti kao zmije i čudovišta. Možda ćeš ih videti kao svinje i majmune!“
Ipak, neki od njenih bližnjih nisu izgledali kao zveri. Ovi su uspeli da zadrže dostojanstvo ljudskih lica. Tela su im bila uvijena u svetlucavu izmaglicu, male zvezde su prskale duž njihovih udova, a oreoli su im ukrašavali glave. Ali takvih je bilo vrlo malo.
U zatamnjenom prozoru jednog kom-centra ugledala je svoj obris. Ono što je videla nije ju ni malo iznenadilo. To je i očekivala. Već od ranije je bila svesna da ima dvostruku prirodu. Povrh ptičijeg tela pokrivenog sijajuće-plavim perjem, Nensi je imala dve glave. Jedna glava je bila glava radoznale, slatke ptice, dok je ona druga bila, zmijska. Ta zmijska glava bila je obeležena Teza-Kojinim svetlećim linijama. Obeležena do kraja života!
Čim je stigla do glavnog puta zaustavila je taksi. Taksista je bio pravi smrdljivi jarac. Sve vreme je meketao i kurčio se nepristojno.
Odjednom, sve boje su se vratile u normalu i svet zverinja i noćnih mora je nestao. Taksista se pretvorio u zgodnog mladog čoveka. Upitao je: „Hoćeš li pravo u Sveto Dete ili bi ti se svidelo da prvo malkice svratimo i do mene?“
Nensi je sada dobro znala da takvu ponudu treba da odbaci sa prezirom!