Biografija



Kodjo Vangoski, je pseudonim ganskog (anglofonskog) i srpskog pisca i nekadašnjeg jugoslovenskog diplomate Ljubomira Anđelkovića.

Deda Ljuba Anđelković, Niš (1903).

Otac Vukašin, kao šef Presbiroa Predsedništva vlade, (1938).

Majka, Vera professor gimnastike u Prvoj ženskoj gimnaziji u Beogradu (1931).

Prvi koraci, Atina (1935.)

Deda Ljuba Anđelković, Niš (1903).

Otac Vukašin, kao šef Presbiroa Predsedništva vlade, (1938).

Majka, Vera professor gimnastike u Prvoj ženskoj gimnaziji u Beogradu (1931).

Prvi koraci, Atina (1935.)

Portret dečaka, (1939). Rad Lale, Radmile Đorđević, (1901 – 1956).

R ođen je juna 1934. godine u Beogradu, Kraljevina Jugoslavija, u dobro-stojećoj porodici beogradskih intelektualaca.

Prvih petnaest godina života bilo mu je razapeto između lagodnog predratnog života i kasnijih užasa koje su doneli Drugi svetski rat i revolucija. Posle rata porodica Anđelković se, iz vile koju su imali na Banovom Brdu, preselila u nekomforni stančić u beogradskom naselju Čubura gde se priključila životu sirotinje.

Paralelno sa gimnazijom, pohađao je Srednju muzičku školu pri Muzičkoj Akademiji, odsek za klavir. Klasična muzika s jedne strane, a s druge strane drugovanje sa grupom loklanih „snagatora“, najvećim delom sastavljenoj od čuburskih Roma, presudno su uticali na formiranje pogleda na život, pa samim tim i na njegova buduća pisanja.

Tokom studija na Filozofskom fakultetu u Beogradu, u periodu 1952 – 1957. (Odsek za engleksi jezik i književnost) postao je vrhunski sportista. Oborio je 24 omladinska i dva seniorska rekorda Jugoslavije u sprinterskim disciplinama i više puta bio kapiten lakoatletske reprezentacije Jugoslavije.

Po okončanju studija proveo je dve godine (1957 ‒ 1959) u Londonu gde je radio u tada najvećoj knjižari na svetu W&G Foyles. Zahvaljujući nekim inovacijama, koje je uspeo da uvede u rad knjižare, bio je unapređen od „fizikalca“ (raznosača knjiga po odeljenjima) u pomoćnika direktora.

Nakon odsluženja vojnog roka zaposlio se u Institutu za međunarodnu politiku i privredu u Beogradu. Kao asistent, a kasnije kao asistent istraživač objavio je niz studija iz oblasti međunarodnih odnosa, kao i više priloga za Prosvetinu „Političku enciklopediju“.

Antički stadion u Atini. Lakoatletski susret Grčka – Jugoslavija (1954). (Ljubomir Anđelković pod brojem 127.)

Maturanti Treće muške gimnazije (1952).

Šve Dagon, Rangun (1978).


Putovanje kroz unutrašnjost Gane (1987).

Sredinom šezdesetih Ljubomir napušta Institut za međunarodnu politiku i privredu i prelazi u Saveznu upravu carina na mesto pomoćnika načelnika novoosnovanog Školskog centra. Na tom poslu će se zadržati punih četrnaest godina. U tom svojstvu je zapamćen kao pionir u oblasti permanentnog obrazovanja i novog načina vođenje kadrovske politike u saveznim organima uprave.

Kao dvostruki stručnjak – i za međunarodne odnose i za stručno obrazovanja uz rad, 1978. godine biva premešten u Savezni sekretarijat za inostrane poslove gde je postao prvi načelnik Odeljenja za stručno obrazovanjee i usavršavanje diplomata. To odeljenje će kasnije prerasti u Diplomatsku akademiju. U tom projektu učestvovao je i kao predavač za predmet „Utvrđivanje verodostojnosti obaveštajnih podataka“.

Kada se nakon šest godina, 1984. godine sistem obrazovanja diplomatskih pripravnika uhodao, premešten je u Akru, republika Gana, na mesto savetnika ambasade.

Boravak u Africi mu je dalje proširio vidike, ali i (barem delimično) zadovoljio njegov avanturistički duh. Ne samo da je prokrstario dobar deo Zapadne Afrike, već je u leto 1986. bio jedan od retkih vozača koji su uspeli da pređu Saharu automobilom. (Beograd – Akra za 11 dana u folksvagen-busu.)

Potpisivanje ostavke na mesto šefa diplomatske misije, Akra (1993).

U završnom izveštaju nakon završetka četvorogodišnjeg službovanja u Akri izneo je svoja predviđanja kako će se eventualni kolaps Sovjetskog Saveza odraziti na Bliski Istok i Afriku. U njemu je Anđelković predvideo oživljavanje militantnog religijskog fundamentalizma koji će kao posledicu imati destabilizaciju regiona i neminovno dovesti do masovnih migracija u Evropu i promena datadašnjih geostrateških konstanti. Zahvaljujući tom izveštaju, bio je unapređen u opunomoćenog ministra i postavljen za v.d. načelnika Grupe za analizu i planiranje.

Pošto je na Samitu nesvrstanih u Beogradu 1989. godine odlučeno da će sledeća ministarska konferencija Nesvrstanih biti održana u Akri, Anđelković je 1991. ponovo poslat u jugoslovensku ambasadu u Akri da radi na pripremama za konfenrenciju.

Tada je zajedno sa Džordžom Lamptijem (George Lamptey), glavnim direktorom Ministrastva spoljnih poslova Gane, pripremio nacrt rezolucije kojom se garantuje teritorijalni integritet Jugoslavije. Nažalost na taj nacrt je Izvršno veće Srbije stavilo veto i time otvorilo mogućnost raspada SFRJ.

Preseljenje u nedovršenu građevinu posle ostavke, Korle Gono (1993).


Početak pisanja romana “Angelface Nancy” (1996).


Nova adresa i konačno normalan stan, Nima (2001).

Svega 15 meseci kasnije odbija da izvršava naređenja srpskog rukovodstva koja su mu bila nametana mimo Ustavom i zakonom utvrđene prakse. Februara 1993. godine daje ostavku na mesto privremenog šefa diplomatske misije i ostaje u Akri. Sa lokalnim partnerom otvara automehaničarsku radionicu u jednom ribarskom predgrađu Akre.

Nažalost, kada je lokalni partner prevarom kolabirao posao kako bi ostao jedini vlasnik, Anđelković je ostao bez ikakvih prihoda. Živeo je sa porodicom (dve maloletne ćerke i supruga) u nedovršenoj zgradi iznad radionice. Nema voda, nema struja, nema plafon, nema patos. Nije bilo čak ni ulaznih vrata, a tamo gde su bili planirani prozori, bile su samo rupe u zidu.

Snagu da prebrodi totalnu nemaštinu dali su mu susedi, divni ljudi koji su, iako su i sami bili gladni, uvek umeli da podele svoju hranu sa porodicom Anđelković.

Kako bi se barem malo osamostalio i obezbedio nešto novca za hranu, bivši diplomata se prihvatao bilo kakvih poslova. Kao fizički radnik radio je po unutrašnjosti Gane čime je dobio priliku da iz prve ruke upozna naličje života u toj afričkoj zemlji. Jer, ako ste u nekoj stranoj zemlji živeli duže od četvrt veka; i ako je slučaj da ste politički analitičar i da ste imali pristupa poverljivim, obaveštajnim materijalima o toj zemlji – vi ćete je sigurno dobro poznavati. Međutim, ako ste ovim prethodnim prednostima dodali da ste u toj zemlji živeli u vrlo različitim okolnostima; od šefa diplomatskog predstavništa, pa sve do ubogog beskućnika, sigurno je da ćete tu zemlju poznavati i „s lica i s naličja“!

Beskućnički period je trajao punih šest godina sve do 1996. godine kada je knjižara „Buks for les“ (BOOKS FOR LESS) počela da izdaje kratke priče koje je Anđelković pisao pod pseudonimom Kodjo Vangorski.

Kratke priče Kodjoa Vangorskog su bile anegdote (sa žaokom) iz života njegovog sirotinjskog komšiluka, koje su takoreći prekonoć postale popularne, jer su prikazivale život bez lažnog patosa koji je karakterističam za gansku književnost. Tri godine kasnije, „Buks for les“ mu, u nastavcima, izdaje roman „Anđelče Nensi“ (Angelface Nancy) koji je postao bestseler i konačno uveo ime Kodjo Vangorski u literaturu.

Život ispod granice afričkog siromaštva bio je presudan u kristalisanju njegove životne filozofije i učinio da njegovo pisanje ima jedinstvenu crtu koja odudara od uobičajenih dela savremene literature.

Godine 2010. vratio se u Srbiju gde je nastavio da piše pod istim imenom. Do sada mu je u Srbiji objavljeno sedam knjiga. Tri su prevodi sa engleskog, a ostale su pisane na srpskom.

Najupadljivaja karakteristika tretmana ličnosti u romanima K. Vangorskog je odsustvo klasičnih negativaca. Umesto zlih karaktera, ima samo onih koji ne uspevaju da zadobiju dovoljno simpatija od strane čitalaca.


Član je Udruženja Književnika Srbije pod pravim imenom Ljubomir Anđelković.